Pojava da 246.000 ili 25% ukupnog broja učenika u Srbiji koristi usluge privatnih časova pokazuje da znanje koje se dobija u školi od redovnih nastavnika nije adekvatno i da nešto ozbiljno ne valja sa obrazovnim sistemom, zaposlenima koji rade u njemu, roditeljima ili decom koja pohadjaju nastavu.

Privatni čas u Srbiji trenutno košta od 5 do 10 EUR, nekada čak i 20 EUR. Zavod za statistiku je objavio da da roditelji potroše oko 7,5 miliona evra godišnje. Računica može da izgleda još “ozbiljnije”. Ako 250.000  učenika, za koje Zavod tvrdi da uzimaju privatne časove, ima samo jedan čas nedeljno i ako on u proseku košta 7.5 EUR i nastava traje 8.5 meseci godišnje dolazimo do iznosa oko 16.000.000 EUR.

Kao glavni problem za savladavanje gradiva u školi đaci navode da su im časovi dosadni i da im je teško da održe koncentraciju kada nastavnici samo diktiraju ili “pišu i brišu” po tabli. Zbog takvog odnosa prema nastavi često se dešava da dete izgubi interesovanje za određeni predmet. Samim tim i ocene postaju sve lošije, pa roditelji bivaju primorani da plate dodatne časove.

Roditelji kojima je ovo dodatna finansijska obaveza negoduju i optužuju nastavnike da namerno loše rade svoj posao da bi više radili od kuće i dodatno zarađivali na privatnim časovima. Roditelji idu korak dalje u optužbama izražavajući sumnju da je sve “nameštaljka” jer je po njihovim rečima najviše problema pred polaganje kvalifikacionih ispita.

Očekivano je da u školama tvrde suprotno. Da su deca uzrok prevelikog korišćenja privatnih časova. Da je nastava u redu. Da deca nemaju radne navike. Da su privatni časovi način da roditelji kontrolišu decu. Da su deca cveće kakvi su roditelji. I tako bez kraja…

Gde ovo “neslaganje” vodi, vidi se iz računice sa početka.

Lično mislim da su svi po malo u pravu i da je istina na svim stranama, ali je više nego očigledno da je neophodno da se programi, a pre svega načini izvodjenja nastave odnosno pedagoški metodi koji se primenjuju u nastavi prilagode novim generacijama. Ako učenici redom tvrde da su im nastavnici dosadni onda to moramo ozbiljno uzeti u obzir. Dodatna edukacija nastavnog kadra kako da prilagode nastavu novim generacijama može biti jedan deo strategije za rešenje ovog problema.

Ko u slučaju nastavka i razvoja ove agonije najviše gubi? Mislim da gube svi. Deca, roditelji, nastavnici, ali i država. Ako uzmemo da se većina časova odvija bez plaćanja poreza pretpostavljam da država ima interes da reaguje. Računajući promet koji se ostvari od privatnih časova PDV iznosi od oko 1 milion EUR do 2.5 miliona EUR. Na to treba dodati poreze i doprinose na zarade i poreze na druge usluge koje bi se legalno plaćale u slučaju da postoje uredno registrovani poslovni subjekti koji se bave ovim poslom, a ne fizička lica.

Da je veliki deo odgovornosti na strani onih koji vode obrazovni sistem i onih koji izvode nastavu govori činjenica da je najveći novac uložen u časove matematike, fizike i srpskog, koji predstavljaju standardne opšte obrazovne školske predmete. U tom slučaju davanja roditelja predstavljaju nepotrebne troškove i popravku nečijeg lošeg rada i pogrešnog pristupa. Ako će nas takav rad i pristup u narednih desetak godina koštati stotine miliona eura vredno je da se svi zajedno potrudimo da rešimo problem.

Po meni, pozitivan proces je ako se ulaže u dodatno obrazovanje dece u oblastima koje nisu deo osnovnog školskog programa. Takvo angažovanje novca i ulaganje roditelja u znanje pokazuje njihovu odgovornost za budućnost njihove dece i ovu vrstu ulaganja roditelja možemo smatrati investicijom. Kolika ona god bila nije važno. Biće onolika koliko je novca na raspolaganju.