Nagli razvoj tehnologija, brzo zastarevanje znanja, češće menjanje profesije i radnog mesta, produžetak radnog i životnog veka, sve ovo nepobitno vodi ka još većem značaju procesa doživotnog učenja u budućnosti. Već sada je jasno da će svi zaposleni, bez obzira da li su na početku ili kraju svoje karijere, da li su visokokvalifikovani ili ne, morati permanentno da stiču nova znanja kako bi mogli uspešno da obavljaju posao koji rade. Sve ovo će dovesti do promena u formalnom sistemu obrazovanja, ali kako će se personalizacija, saradnja i neformalizacija odraziti na proces doživotnog učenja?

Da bi se odrasli što više uključili u proces doživotnog učenja obrazovni programi koji se nude moraće da postanu fleksibilniji, načini sticanja znanja moraće da postanu maksimalno prilagođeni potrebama pojedinca, a sadržaji tačno usmereni na razvoj veština koje su neophodne u poslovnom i društvenom okruženju. Jasno je da ukoliko očekujemo od pojedinca da permanentno stiče nova znanja, onda se moramo truditi da proces učenja što više prilagodimo njegovim potrebama, a znanja koja stiče u tom procesu moraju biti svrsishodna. Iz ovih razloga programi koji se nude moraće više da odgovaraju individualnoj obuci i više da ciljaju na određene radne profile i šanse za zaposlenje.

Dakle, proces učenja se maksimalno mora prilagoditi potrebama individue, a njena odgovornost će biti uključenje u taj proces. Preuzimanje samoodgovornosti u procesu učenja biće jedan od ključeva uspeha, međutim to ne znači da odraslima nije potrebna podrška i smernice pri određenju obrazovnih potreba i planiranju vlastitog napretka i razvoja. Samousmerenost je jedna od ključnih karakteristika odraslih učenika, oni uče da bi ostvarili određene ciljeve i imaju već formiran set iskustava, ali im je svakako neophodna pomoć u organizaciji i održanju motivacije, a ako nisu dovoljno pripremljeni kroz formalni sistem obrazovanja i smernice kako da efikasno uče i zaustave negativan uticaj lošeg iskustva stečenog u prethodnim procesima obrazovanja.

Uključenje u proces doživotnog učenja neće biti samo odgovornost individue već i poslodavca. Sve više će rasti odgovornost kompanija za obučavanje svojih radnika i pružanje mogućnosti zaposlenima da stiču znanja koja su im potrebna za bolje obavljanje posla, ali i bolje društveno funkcionisanje, jer samo kompletan razvoj vodi formiranju zadovoljne i uspešne individue koja može da ostvari svoj pun potencijal.

U cilju podsticanja doživotnog učenja moraće se pojednostaviti i procedure priznavanja neformalno stečenih veština, kao i razmena neformalno stečenih znanja. Odgovornost kompanija će biti i u tome da ohrabre međugeneracijsko učenje, razmenu neformalno stečenih znanja i saradnju među osobljem, kako bi profitirale zahvaljujući svim tim različitim kompetencijama, profilima i iskustvima.

Shodno navedenom rastućem značaju doživotnog učenja, odgovornosti individue za uključenje u ovaj proces i odgovornosti poslodavca za omogućenje obrazovnih prilika, rašće i odgovornost svih zaposlenih u oblasti obrazovanja. Oni će morati prvi da pokažu inicijativu u jačanju procesa doživotnog učenja, kako vlastitim primerom, tako i radom na prilagođavanju i razvoju sadržaja, metoda i sredstava potrebnih za ostvarenje ideje permanentnog sticanja znanja. U ovom procesu svakako najveći saveznik će im biti informaciono-komunikacione tehnologije koje su i osnovni uzrok potrebe za stalnim usavršavanjem, ali i sredstvo koje će nam omogućiti da proces učenja prilagodimo obrazovnim potrebama individue i time omogućimo da on zaista postane doživotan. Ideja o doživotnom učenju uopšte nije nova, zapravo stara je koliko i civilizacija, razvio ju je još Platon u svojoj Državi, ali ljudsko društvo je u svom razvoju upravo dostiglo tačku kada ovu ideju pretvara u stvarnost.