Da li ste se zapitali kako je moguće da cenjeni fizičar, veliki stručnjak u svojoj oblasti ne može da se snađe u socijalnoj interakciji i teško se izražava, ili zašto je za čuvenog govornika jednostavan matematički zadatak, već komplikovan problem. Odgovor je jasan, mada ga često zanemarujemo u organizaciji obrazovnog procesa. Ne postoji samo jedna vrsta inteligencije, ne opažamo svi stvarnost na isti način, ne učimo svi sa istom uspešnošću različite sadržaje i ne učimo svi na isti način.

Još je Spirman govorio o tome da postoji G faktor i S faktor. Prvi koji ukazuje na čovekove opšte sposobnosti i drugi koji utiče na njegove specifične sposobnosti. Kasnije su njegovi kritičari otišli korak dalje tvrdeći da se i G faktor ustvari sastoji od niza faktora. Katel je istakao da treba obratiti pažnju na inteligenciju koja je relativno nezavisna od vaspitanja i iskustva osobe i pod značajnim uticajem nasleđa (fluidna inteligencija) i na inteligenciju koja se povećava sa sticanjem iskustva i obrazovanja (kristalizovana inteligencija).

Danas često upotrebljavamo i IQ (koeficijent/količnik inteligencije). Merena na ovaj način inteligencija pokazuje tendenciju normalne raspodele u populaciji. Tako većina ljudi pokazuje prosečnu inteligenciju, dok je otprilike isti broj onih čija je inteligencija znatno ispod, odnosno iznad proseka. Razlikujemo osobe sa vrlo visokom inteligencijom (IQ 120-140 i više), sa visokom inteligencijom (IQ 110-120), sa prosečnom (IQ 90-110), sa fiziološkom tupošću (IQ 80-90), debil (IQ 50-80), imbecili (IQ 20-50) i idioti (IQ 0-20).

Međutim razumevanje i merenje inteligencije nije tako jednostavno. Gilford u svojim analizama odlazi dotle da smatra da postoji 120 nezavisnih sposobnosti koje čine inteligenciju. Gardner pak prvobitno razvija teoriju o sedam vrsta inteligencije, da bi naknadno proširio ovu listu i sa osmom vrstom, a danas se povremeno kao deveta vrsta pominje i egzistencijalistička inteligencija. Njegova teorija je često osporavana i kritikovana, ali ga to nije zaustavilo da u praksi koristeći se ovom teorijom postigne zavidne rezultate. Prema Gardnerovoj teoriji postoje sledeće vrste inteligencije: verbalno – lingvistička, logičko – matematička, vizuelno – prostorna, telesno – kinestetička, muzičko – ritmička, interpersonalna, intrapersonalna, naturalistička.

Verbalno – lingvistička vrsta inteligencije je ona koja se još uvek najviše forsira u sistemu obrazovanja, a odnosi se na upotrebu reči, izgovora i zapisa, neretko smo skloni da u prvom kontaktu sa ljudima sudimo o njihovoj inteligenciji samo na osnovu ovih sposobnosti.

Logičko – matematičku inteligenciju odlikuje pronalaženje obrazaca i lakoća u uočavanju uzroka i posledica, posebno naglašena sposobnost apstraktnog mišljenja i upotrebe brojeva.

Vizuelno – prostornu inteligenciju odlikuje sposobnost učenja i razumevanja u slikama, dobro snalaženje u prostoru, umeće slikanja, crtanja, oblikovanja i uočavanja prostornih odnosa.

Telesno – kinestetička inteligencija odlikuje ljude koji najbolje uče kroz pokret i fizičku aktivnost, koji lako i brzo uče fizičke veštine.

Muzičko – ritmička inteligencija se odnosi na ritam, melodiju i zvučne motive, karakteristična je za ljude koji pokazuju veću osetljivost na zvuk, ritam i muziku.

Interpersonalna inteligencija ukazuje na lako razumevanje tuđih emocija, na sposobnost empatije i lakog uspostavljanje interakcije sa ljudima, sklonost ka timskom radu.

Intrapersonalna inteligencija predstavlja sposobnost samoanalize, učenja i analiziranja vlastitih iskustava, osobe kod kojih je izražena ova vrsta inteligencije nazivamo introvertnim.

Naturalistička inteligencija ukazuje na sposobnost snalaženja u prirodi i povezanost sa njom, na lako razumevanje principa koji vladaju u njoj i posebno razvijenu moć za uočavanje i pamćenje različitih detalja.

Ono što je suštinski važno nije za koju ćemo se od teorija inteligencije opredeliti i koje vrste ona obuhvata, već je od suštinskog značaja da razumemo da svaka osoba ima različitu kombinaciju i stepen razvijenosti sposobnosti. Ne opažamo svi stvarnost na isti način i samim tim ne učimo svi na isti način, što nas ne čini manje inteligentnim, već ukazuje na različite sposobnosti ljudi i potrebu da proces učenja bude personalizovan kako bi se poštovale različite obrazovne potrebe učenika u procesu učenja. Potrebno je podržati upotrebom različitih metoda i sredstava u procesu učenja potrebe svakog učenika, kako bi mu bilo omogućeno da se iskaže i napreduje u razvoju sposobnosti koje su najizraženije kod njega.