Kovanica edutainment – nastala spajanjem dveju reči: education (obrazovanje) i entertainment (zabava) – odnosi se na nastavu koja je osmišljena tako da istovremeno podučava i zabavlja. Iako ovaj vid nastave postoji već godinama unazad, tek je u novije vreme, sa razvojem modernih tehnologija, došao do punog izražaja.

Video igrice mogu biti jedan od načina da se u nastavu unesu kreativnost, radoznalost i istraživački duh. Naravno, korišćenje igrica u nastavi ne bi smelo da se svodi na odmor od učenja i obaveza, već na primenu i vežbanje naučenog. Zato je vrlo bitno da igrica bude značenjski povezana sa usvojenim gradivom i da ima enciklopedijski karakter, karakter opšte informisanosti i opšte kulture. Neke igre mogu biti dizajnirane tako da imaju eksplicitne edukativne sadržaje, a neke imaju sekundarnu obrazovnu vrednost. I jedne i druge su vrlo korisne u nastavi. Kriterijumi na osnovu kojih odvajamo igranje igrica u obrazovne svrhe od čiste zabave i slobodnog vremena jesu: sadržaj igrice i njena funkcija.

Prva video igra korišćena u edukativne svrhe bila je Microsoft Flight Simulator, koju je osamdesetih godina NASA (National Aeronautics and Space Administration) upotrebljavala za obuku astronauta i pilota. Od tada pa do danas, razvijeno je na hiljade igrica koje kroz zabavu pomažu u obrazovanju.

Većina igara ovog tipa simulira neke realne događaje, aktivnosti iz svakodnevnog života, problemske situacije, a sve u cilju razvijanja kognitivnih sposobnosti korisnika. Igrice tako prerastaju u nastavnu tehniku, metodu pomoću koje se nešto apstraktno pretvara u realno moguće, pa samim tim i razumljivije.

Učenici na taj način jačaju logiku, analitičko mišljenje i mogućnost sinteze, odnosno donošenja zaključaka. Takođe, neke od igara, pogotovo one trodimenzionalne, mogu biti izuzetno korisne za vežbanje psihomotornih sposobnosti, mada je ovaj učinak mnogo važniji u ranijim uzrastima – u predškolskom obrazovanju i u osnovnoj školi.
Takozvane strateške igrice u velikoj meri doprinose razvoju učenikovog odnosa sa društvom, usađuju osećaj za upravljanje, trgovinu, proizvodnju, zaradu.

Iskustvo pokazuje da učenici putem simulacije brže i bolje mogu usvojiti određeni način ponašanja i reagovanja, nego što je to izvodljivo putem opisivanja i klasičnog podučavanja od strane nastavnika ili roditelja. Naravno, sve ove mogućnosti imaće pozitivnu konotaciju samo dotle dok igrica za učenike predstavlja vežbu, ne i virtuelni svet u kome žive i kojim su zamenili onaj realni.