U uslovima svetske ekonomske krize, smanjenog nivoa investiranja i povećanja nezaposlenosti, praksa nedovoljnog ulaganja u usavršavanje kadrova postaje svakodnevica. Pored drastičnog porasta nezaposlenosti, javlja se i problem nedostatka veština na tržištu rada. Takođe, uočljiv je i pad potražnje za niskokvalifikovanim ili nekvalifikovanim kadrovima. Pod uticajem recesije može se očekivati manja ponuda poslova na tržištu, ali potreba za složenijim znanjima i veštinama koje je moguće primeniti u različitim oblastima raste iz dana u dan.

U cilju sagledavanja potreba poslodavaca za kadrovima, kao i uspostavljanja sistema za permanentno praćenje i analizu potreba privrede za konkretnim obrazovnim profilima, Privredna komora Srbije je u saradnji sa regionalnim privrednim komorama u zemlji sprovela istraživanje potreba poslodavaca za znanjima i veštinama. Istraživanje je sprovedeno na 151 privrednom subjektu sa teritorije RS, od čega je, posmatrano sa stanovišta broja zaposlenih, anketirano 128 malih i srednjih privrednih društava i 23 velika privredna društva.

• Na pitanje – da li u godišnjem finansijskom planu imate predviđena sredstva za dodatno obrazovanje i obuku zaposlenih – potvrdno je odgovorilo 51% preduzeća, a 49% odrično.
• Subvencije za dodatno obrazovanje i obuku zaposlenih ili drugu vrstu besplatnih obuka uopšte ne koristi 77%, koristi 12%, a 11% nisu upoznati.
• Na pitanje – da li imate definisane kompetencije (veštine i znanja) potrebne za obavljanje određenog posla – 79% zaposlenih odgovorilo je pozitivno, 17% da ima samo neke kompetencije, a 4% da uopšte nema definisane kompetencije.
• Na osnovu odgovora na pitanje o broju dana utrošenih na dodatno obrazovanje i obuku tokom godine, zaključujemo da preko 10 dana provedenih na obuci ima 31% rukovodilaca, 28% stručnog kadra i 19% ostalih zaposlenih.

Ono što bi trebalo korigovati jeste činjenica da veliki broj anketiranih preduzeća nema razvijenu metodologiju za utvrđivanje potreba za obukama i procenu efekata sprovedenih obuka, što implicira da nema ni uspostavljen sistem za upravljanje kadrovima.

• Na pitanje o vremenu kada se dodatno obrazovanje realizuje obuka je pretežno tokom radnog vremena sprovođena u 64% slučajeva, u 18% pretežno van radnog vremena, u 15% slučajeva isključivo u toku radnog vremena, i u 3% slučajeva isključivo van radnog vremena.

Rešenje koje bi moglo biti prihvatljivo kako za poslodavce, tako i za zaposlene jeste da se sa obukom počinje tokom radnog vremena i da se nastavlja i po njegovom završetku, što dovodi do toga da način obavljanja redovnog posla ne bi bio ugrožen, a zaposleni ne bi gubili mnogo od preostalog slobodnog vremena.

• Po pitanju poboljšanja radnog učinka zaposlenih nakon dodatnog obrazovanja i/ili obuke, potvrdno se izjasnilo 82% ispitanika, 1% je odgovorio negativno, a 17% njih ne vodi evidenciju.

Podatak da 17% zaposlenih nema uvid u pozitivne/negativne efekte dodatne obuke govori o tome da je obuka uglavnom sprovođena po inerciji i da se stvarni efekat obuke ne proverava u praksi, što može da ukaže na neracionalno korišćenje sredstava za obuku ili, pak, na nerealno sagledavanje i planiranje obuka.

• Po pitanju učestalosti obučavanja, 54% ispitanika izjasnilo se da se najčešće obučavaju samostalno (literatura, internet i drugi izvori), 33% na seminarima i konferencijama i 33% na internim obukama.
• A po pitanju korisnosti pojedinih obuka, 76% ispitanika najkorisnijim smatra obrazovanje za dobijanje sertifikata i licenci, 72% samostalno učenje, 6% internu obuku.

Istraživanje ukazuje na opšti zaključak da je privreda nedovoljno upoznata sa potrebama obrazovanja odraslih, potrebama prekvalifikacije, dokvalifikacije i specijalizacije, kao i sa potrebama usavršavanja kroz formalno i neformalno obrazovanje. Potreba za predviđanjem znanja i veština koje pojedinac treba da poseduje ili da ih dalje razvija posebno je izražena u vreme ekonomske krize i povećanja nezaposlenosti.

Ključne kompetencije – znanja, veštine i stavovi – koje treba razvijati tokom srednjeg stručnog obrazovanja i kontinuiranog obrazovanja odraslih, a u skladu sa konceptom celoživotnog učenja su:

• veština komunikacije,
• usavršavanje znanja stranih jezika,
• matematička znanja i osnovna znanja iz oblasti nauke i tehnologije,
• elektronska komunikacija,
• socijalna komunikacija,
• preduzetnički duh.

Obučenost radne snage, kao i njena sposobnost da usvaja nova znanja i veštine zavisi, pre svega, od obrazovnog sistema zemlje. Kvalitetniji obrazovni sistem implicira veći broj inovacija. Međutim, nije previše realno očekivati, makar kada je o Srbiji reč, da će se formalni obrazovni sistem u skorijem vremenskom periodu uspešno usaglasiti sa potražnjom.

Ljudski kapital i tehnologija su dva ključna i uslovljavajuća faktora za brži ekonomski rast i konkurentan položaj otvorene tržišne privrede. Bez konstantnog ulaganja u obrazovanje i stručno osposobljavanje i unapređivanje radnika, Srbija neće dostići željeni stepen razvijenosti.