Da li možemo verovati u ono što vidimo?

Fridrih Niče

 

Ljudi danas žive u dva paralelna sveta: u stvarnom i u medijskom svetu. Onaj stvarni, budući da je ograničen prostorom i vremenom i ne dozvoljava nam da u potpunosti zadovoljimo našu maštu i želju za novim informacijama, kompenzovan je „svemogućim“ svetom medija. Novi mediji nam pružaju mogućnost da saznamo nešto što inače ne bismo mogli sami, da proširujemo svoje znanje o svetu koji nas okružuje i na taj način ga bolje upoznamo i razumemo. Samo jednim klikom možemo saznati šta se dešava na drugom kraju sveta. Fizička udaljenost više ne predstavlja prepreku.

Termin novi mediji je u upotrebi od 70-tih godina 20. veka. Koristili su ga istraživači različitih disciplina koji su proučavali uticaj informacionih i   komunikacionih tehnologija na društvo i pojedinca. Međutim, sa početkom globalne digitalizacije, ovaj termin ulazi u masovnu upotrebu, istovremeno menjajući smisao. Naime, novi mediji, pre svega, podrazumevaju nove kanale komuniciranja, jer svaki put kada stare medije počnemo koristiti na nov način, dobijamo nove medije, što znači da se termin prvenstveno odnosi na medije koji su se pojavili poslednjih decenija. Ranije su to bili radio, televizija, satelitske komunikacije, a danas pod terminom novi mediji podrazumevamo internet i mobilnu telefoniju.

Novi mediji u mnogome kreiraju život ljudima, na kraju se sa njime i poistovećuju; svet oko nas postaje onakav kakvim ga mediji predstavljaju. Stvarnost nije pojam koji je podložan preciznoj definiciji, utoliko više što, ako izuzmemo stvari koje su matematički merljive, stvarnost nije jedna i ista za sve. Zato treba krajnje pažljivo, objektivno i uz kritičku distancu primati informacije, proveravati njihove izvore i sačuvati kritičku moć rasuđivanja.

Poenta medijske pismenosti (koja je, nažalost, sve ređa) jeste u fleksibilnosti, realnosti i svesnosti – u sposobnosti razgraničavanja realnog od nerealnog, onog zaista postojećeg od onog namenski nadograđenog zarad dopadljivosti. Medijske poruke koje svakodnevno primamo iz najrazličitijih izvora sadrže više slojeva značenja. Upravo ta višeslojnost transformiše istinu.

Medijski pismen korisnik interneta uspeva da objektivno kontroliše i selektuje značenja poruka koja će prihvatiti kao istinita i važeća. Sve zavisi od načina percepcije, od stava koji primalac informacija ima. Zato ne treba žuriti sa zaključcima da novi mediji, na čelu sa internetom, čine zlo korisnicima, jer negativni uticaji postoje jedino ako ih mi kao takve shvatimo i dozvolimo im da na nas vrše uticaj. Uz pametnu selekciju informacija, uspećemo da iskoristimo ono najbolje što nam novi mediji pružaju, od mnogobrojnih informacije edukativnog karaktera, preko mogućnosti uživanja u lepotama umetnosti, do brže i efikasnije poslovne komunikacije.

Dakle, s obzirom da je moć novih medija nemoguće oslabiti (i ne bi trebalo), a od nje možemo imati mnogo više koristi nego štete, protiv iste se ne treba boriti „neprijateljskim oružjem“.

Korisnike novih medija čine pojedinci različitih biografija (uzrast, pol, nacionalna pripadnost, interesovanja…), koji medijskom sadržaju pripisuju različita značenja. Jedan isti medijski sadržaj neće  shvatiti na isti način, na primer, srednjoškolac, sa još uvek neizgrađenim stavovima o životu i istini, i zreo čovek, sa velikim životnim iskustvom iza sebe, ili, recimo, osoba sa nedovoljno izgrađenim sistemom vrednosti (kulturnih, naučnih, obrazovnih…) i ona čije su navedene vrednosti na visokom nivou. U zavisnosti od profila korisnika, novi mediji vrše pozitivan, odnosno negativan uticaj. Jedni pod uticajem novih medija gube sposobnost samostalnog rasuđivanja, dok drugi samostalno i pribrano rasuđuju – odvajaju realno od nerealnog, istinito od lažnog.

Još se Fridrih Niče bavio pojmom istine i postavio pitanje: „Da li možemo verovati u ono što ne vidimo?“. On je tvrdio da je za čoveka istina samo ono što on želi da to bude.