Danas su informacije lako dostupne, a njihov broj stalno raste, kao i zahtev za njihovom efikasnom i brzom analizom. Ovo je razlog zašto u obrazovnom procesu pamćenje istih više ne sme biti u prvom planu. Akcenat mora biti na razvoju različitih intelektualnih veština i strategija učenja, kao i primeni naučenog. Iz tog razloga sposobnost kritičkog mišljenja, prepoznaje se kao neizostavna za postizanje boljeg uspeha u školovanju i kasnije na profesionalnom planu. Informacije su danas lako dostupne, tako da nije suština u njihovom pamćenju, već sposobnosti njihovog brzog nalaženja, razumevanja, proceni njihove tačnosti, povezivanju sa prethodnim znanjem i smeštanjem u novi kontekst, dakle u kritičkom mišljenju. Kritičko mišljenje je kompleksan pojam, pri njegovom određenju često nailazimo na odrednice koje ga definišu kao samovođeno, samodisciplinovano, samokontrolisano i samokorigujuće mišljenje, koje zahteva stroge standarde promišljenih postupaka, zahteva delotvornu komunikaciju i sposobnost rešavanja problema. Dakle naglasak je na aktivnosti individue i njenoj proceni, a ne na pasivnom usvajanju činjenica.

S obzirom da će se u budućnosti broj informacija sa kojima raspolažemo i stalno radimo samo povećavati, veoma je važno u toku školovanja raditi na podučavanju tehnika prikupljanja podataka i razvoju kritičkog mišljenja kod učenika, kako bi razvili sposobnost brze procene situacije i donošenja ispravne odluke na osnovu činjenica kojima raspolažu. Drugim rečima, potrebno je pomeriti fokus sa pasivnog usvajanja obilja informacija, na aktivnu analizu istih u procesu učenja, što stvara osećaj zadovoljstva jer vodi rešavanju problema i uspešnoj primeni znanja.

U cilju razvoja kritičkog mišljenja učenicima i studentima treba što više davati zadatke koji zahtevaju da reše konkretan aktuelni problem, da donesu odluke, da vrednuju odluke koje su doneli, da procene upotrebljivost i posledice odluka koje su napravili. Na taj način, učenici mnogo bolje razumeju ono što uče. Međutim, nije dovoljno samo pred učenike postaviti problemsku situaciju i očekivati da će oni odmah kritički pristupiti analizi problema. Veoma važnu ulogu u procesu razvoja kritičkog mišljenja imaju nastavnici. Nastavnici su ti koji bi trebalo da ohrabre učenike da preuzmu inicijativu, da budu samostalni, originalni, radoznali. Nastavnici treba da podstiču debate i navode učenike da postavljaju što veći broj raznovrsnih pitanja, jer to pokreće razvoj kritičkog mišljenja. Postoji mogućnost da učenici upadnu u “zamku” i umesto kritičkog mišljenja ispolje kritiku i uverenja koja nisu zasnovana na znanju i činjenicama. Da bi to sprečio, nastavnik treba, pre nego što započne rad sa učenicima na nekom problemu, da ih uputi koja su to predznanja potrebna, sa čim je povezana ta pojava ili problem, koja sve mišljenja, pa i predrasude postoje o datom pitanju itd. Na ovaj način nastavnik postepeno uvodi učenike u proces kritičkog mišljenja. Takođe, je bitno da problem koji nastavnik bira za rad bude što aktuelniji i interesantniji sa aspekta učenika, povezan sa praksom, kako bi učenici bili što motivisaniji da se aktivno uključe u rešavanju istog.

Brojne su tehnike i aktivnosti koje utiču na razvoj kritičkog mišljenja. Neke od njih su – analiza studije slučaja, argumentovanje za i protiv, postavljanje pitanja, usvajanje i odbacivanje činjenica, uočavanje sličnosti i razlika, predviđanje posledica, diskusije i brojne druge tehnike. Rezultati do kojih dovode su od neprocenjivog značaja, shodno tome da učenici kod kojih je kritičko mišljenje razvijenije, promišljeno donose odluke, lako usvajaju nova znanja, otvoreni su za promene i rado preuzimaju inicijativu, na kraju, uspešnije rešavaju probleme i imaju veće samopouzdanje pri iskazivanju vlastitog mišljenja i stavova.

Sposobnost kritičkog mišljenja omogućava lakše snalaženje i bolju upotrebu brojnih informacija, smanjuje strah od preuzimanja inicijative i stalne potrebe da se uči novo, što je od posebnog značaja za mlade ljude koji se nalaze pred velikim izazovima u društvu brzih promena.