Ubrzane naučno-tehničke promene dovešće do potrebe za stalnim sticanjem novih veština i kompetencija, stoga je važno da svaki pojedinac, bez obzira na životnu dob ili profesionalni status ima mogućnost ovladavanja novim, raznovrsnim i korisnim veštinama. Veštine kao što su: rešavanje problema, preduzetništvo, kritičko mišljenje, učenje kako se uči su ključne za poboljšanje kvaliteta života kako pojedinca, tako i društva u celini. Potrebe modernog, dinamičnog društva, učvrstile su koncept doživotnog obrazovanja kao i učenja u različitim životnim kontekstima, što dovodi do promena u pedagoškim/andragoškim (zavisno od dobi polaznika) pristupima i strategiji učenja. Drugim rečima, realnost informacionog društva biće personalizovano obrazovanje i individualno mentorstvo. Mentori će morati da prođu kroz obuku koja podstiče na kontinuirano usavršavanje i jačanje pedagoških/andragoških kompetencija (praćenjem novih tendencija u okviru pedagogije, andragogije, didaktike i metodike nastavnog rada).

Pomenute promene navešće i institucije formalnog obrazovnog sistema da postanu fleksibilnije i otvorenije ka novim oblicima i strategijama obrazovanja i nastave. One će morati da obezbede multikulturalne integracije, smanjenje broja učenika koji rano napuštaju školu, podsticanje talenata, kao i efektivnije da reaguje na promene koje nameće društvo i tržište rada kako bi se smanjio jaz između obrazovanja i privrede.

Personalizovano obrazovanje je ključ obrazovanja budućnosti. Ono olakšava prevazilaženje već pomenutih izazova. Tačnije, olakšava integraciju dece imigranata; pomaže nastavnicima da lakše uoče decu sklonu napuštanju škole; pomaže u razvijanju talenata i veština. Konačno, upotrebom tehnologije, personalizovano obrazovanje postaje interesantnije i privlačnije, jer pojedinac može da uči bilo gde, bilo kada, kao i da uskladi svoj obrazovni put sa interesovanjima i obavezama. Ovo takođe vodi i neformalizaciji i stavlja zahtev za fleksibilnijim kurikulumom, a glavna uloga škole postaje da se učenici osposobe kako efikasno da uče. Saradnja će takođe biti od ključnog značaja, škole će morati da se povežu međusobno, ali i sa zajednicom, kako bi se bolje organizovale u pogledu obrazovnih prioriteta.

Sa druge strane, izazovi pred koje je stavljeno doživotno obrazovanje su: promovisanje bržeg prelaska iz klupe u svet rada, olakšavanje ponovnog ulaska na tržište rada i fokusiranje na kontinuirano usavršavanje veština. Ovi izazovi nam takođe ukazuju na to da će obrazovna strategija biti personalizovana, fleksibilna, odnosno orijentisana ka pojedincu, ali i saradnji. Postojeća znanja sve brže zastarevaju, a količina novog se konstantno povećava. S obzirom da se takav trend može samo intenzivirati, učenje i usavršavanje će postati proces koji traje ceo život. U prilog tome stoji činjenica da su profesije sve dinamičnije i da ljudi sve češće menjaju posao, zato je konstantni rad na obrazovanju i usavršavanju od presudnog značaja.Pojedinac će biti odgovoran za svoje kvalifikacije i moraće neprekidno da radi na razvoju profesionalne karijere, ali i na organizacijama će biti odgovornost da pruže podršku zaposlenima u doživotnom obrazovanju. Razvoj tehnologije će takođe olakšati i omogućiti ljudima da steknu potrebne kvalifikacije.

Važno je da saradnja postoji između različitih profesionalnih orijentacija i starosnih dobi. Osim toga, za brzo i efektno unapređenje profesionalnih i praktičnih veština, od ključnog značaja biće obrazovne mreže i zajednice zasnovane na informaciono-komunikacionim tehnologijama. Predviđanja su, da će do 2025. godine biti izobilje obrazovnih mogućnosti koje će pomoći pojedincu da svoja dotadašnja znanja i veštine, stalno proširuje prema zahtevima novih radnih profila. Shodno tome stručnjaci su saglasni da je veoma važno da se nastavi sa nalaženjem novih mehanizama za priznavanje neformalno stečenih veština.