Učenje je jedan od procesa koji se kontinuirano dešava svakoj individui tokom čitavog njenog života. Upravo zbog sveprisutnosti ovog procesa, on se može razumeti na različite načine, pa postoje brojne teorije koje objašnjavaju mehanizam učenja. Biheviorističke teorije orijentisane su ka utvrđivanju uloge potkrepljenja stimulusa u situaciji učenja, dok, recimo, humanisti smatraju da je učenje podstaknuto individualnim izborom i odgovornošću, te da se odvija pod uticajem ljudske prirode i emocija.

Kognitivističke teorije rukovode se unutrašnjim mentalnim procesima, a socijalne stavom da je učenje posledica interakcije individue sa okruženjem. Međutim, i pored svih ovih objašnjenja učenja, možemo postaviti pitanje – kako mi, kao pojedinci, učimo? Koji nam način učenja najviše odgovara i kada se dobro osećamo u procesu učenja? Pri odgovaranju na ova i slična pitanja, od pomoći može biti određivanje stila učenja i primena njegovih karakteristika u svakodnevnom iskustvu učenja.

Šta su stilovi učenja?

Najjednostavnije rečeno, stilovi učenja su načini na koje učimo. Poznato nam je da ljudi uče na različite načine: nekome je lako da uči kroz razgovor sa drugima; nekima je potrebna potpuna tišina kako bi se skoncentrisali; nekome je lakše da stvara slike o onome što uči; neko najefikasnije uči slušajući druge.

Ukoliko se zapitamo o prirodi stilova učenja, kako oni nastaju i šta ih definiše, neka od objašnjenja možemo naći u istraživanjima stilova učenja i njihovim implikacijama na efikasnost učenja. Prema shvatanju autora koji su se bavili ovom tematikom (Bjekić, Dunjić-Mandić), modeli stilova učenja zasnivaju se na tome da ljudi koriste lično konstruisane „filtere” za oblikovanje svog odnosa prema svetu. Ti „filteri” odražavaju različite faktore, kao što su: uzrast, iskustvo, unutrašnja psihodinamika, zrelost, kognicija, fiziologija, biohemijski procesi… Odnosi i granice između ovih faktora nisu utvrđeni, ali je očito da svaka osoba ima jedinstven pristup u opažanju, razumevanju i planiranju svojih interakcija. Lični način selekcije i percepcije može biti opisan kao stil ili lična tačka gledišta. Mnogi autori smatraju da stilovi učenja imaju važnu ulogu u tumačenju procesa učenja jer predstavljaju spone između sposobnosti i osobina ličnosti, dominantne načine mentalnog predstavljanja i obrade sadržaja učenja.

Još jedno shvatanje stilova učenja, koje se često smatra najpotpunijim i najviše citiranim dao je Kif (Keeffe, 1987). On je mišljenja da stilovi učenja predstavljaju crte ličnosti koje su relativno trajni pokazatelj kako osobe opažaju i kako se odnose prema izvoru znanja. Analizom ove definicije, možemo izdvojiti neke važne karakteristike stilova učenja: stilovi učenja su crte ličnosti, što određuje njihovu trajnost u ponašanju; obuhvataju kognitivni, afektivni i fiziološki aspekt funkcionisanja osobe, ali predstavljaju i proizvod interakcije osobe i okruženja koje podrazumeva uticaj drugih osoba.

Vrste stilova učenja

Sagledavanjem različitih navika u učenju, čini se da ima onoliko različitih načina učenja koliko ima i osoba koje uče. Međutim, analizom relevantne literature, može se izdvojiti nekoliko kriterijuma podele stilova učenja.

Perceptualni modaliteti – kriterijum perceptualnog modaliteta odnosi se na usvajanje znanja preko čula, odnosno na reakcije organizma na fizičko okruženje. Tipologiju stilova učenja prema ovom modalitetu čine: vizuelni, auditivni i taktilni/kinestetički stil učenja. Ovde možete uraditi test stilova učenja prema kriterijumu perceptualnog modaliteta.

Način obrade informacija – kao kriterijum podele stilova učenja odnosi se na razlike koje se javljaju kod različitih osoba prilikom opažanja, organizovanja i obrade informacija, a koje se reflektuju na način mišljenja i rešavanja problema. Tipologiju stilova učenja prema ovom modalitetu dao je Kolb (Kolb, 1981), koji je identifikovao četiri stila učenja: konverger, diverger, asimilator i akmodator. Glavni kriterijum ove tipologije je ideja o različitom funkcionisanju leve i desne moždane hemisfere. Test stilova učenja prema Kolbu možete uraditi ovde.

Osobine ličnosti – kao kriterijum za određivanje stila učenja – zasnivaju se na teorijama o psihološkim tipovima, i zbog toga se i smatraju najcelovitijim pristupom u sagledavanju razlika u načinu učenja među ljudima. Test stilova učenja zasnovan na teoriji o psihološkim tipovima možete uraditi ovde.

Zašto su važni stilovi učenja?

Empirijska istraživanja stilova učenja pokazala su da osobe koje koriste onaj stil učenja koji im najviše odgovara lakše uče, brže pamte i imaju pozitivniji stav prema učenju, u poređenju sa onima koji svoj način učenja prilagođavaju različitim okolnostima. Važnost stilova učenja ogleda se i u činjenici da oni predstavljaju manifestaciju kognitivnih, emocionalnih i motivacionih svojstava ličnosti, pa se poznavanjem stilova učenja unapređuje funkcionisanje osobe u situaciji učenja, ali i, uopšte, u svakodnevnom životu.

Važnost stilova učenja moguće je sagledati u kontekstu nastavnog procesa, i to iz perspektive učenika, nastavnika i roditelja. Kao što smo već naglasili, poznavanje stilova učenja korisno je za učenike jer im pomaže da lakše i efikasnije uče. Sa druge strane, kada nastavnik poznaje stilove učenja svojih učenika, on može da organizuje nastavni proces tako da sve različitosti među učenicima uzme u obzir. Takođe, poznavanje stilova učenja važno je i za roditelje učenika, kako bi bili u stanju da svojoj deci pomognu u pronalaženju stila koji im najviše odgovara.

Istraživanja stilova učenja

Studije koje su se bavile istraživanjem stilova učenja u online okruženju nisu utvrdile da osobe koje su uključene u ovaj vid obrazovanja imaju neki karakterističan stil učenja, već da je su kod njih zastupljeni isti stilovi kao i u tradicionalnom obrazovanju. Međutim, ono što je interesantno jeste to da su istraživanja pokazala da su učesnici online obrazovanja nezavisniji u svojim stilovima učenja. Takođe, njihova motivacija za učenje je u većoj meri unutrašnja, izazvana unutrašnjim motivima, dok je u slučaju tradicionalnog obrazovanja motivacija četo više uslovljena spoljašnjim faktorima.

Jedno od istraživanja (A Survey of Gender and Learning Styles), koje je za predmet proučavanja imalo ispitivanje stilova učenja muškaraca i žena, utvrdilo je da se žene i muškarci razlikuju u načinima na koje uče. Prema dobijenim rezultatima, žene bolje uče ukoliko aktivno učestvuju u učenju i ako su emotivno uključene u proces učenja. S druge strane, stil učenja koji ženama najmanje odgovara jeste pasivno posmatranje i apstraktno promišljanje i izvođenje zaključaka, što, prema rezultatima ovog istraživanja, predstavlja stil učenja karakterističan za muškarce. Iako ove rezultate ne možemo generalizovati, oni su veoma važan resurs pri kreiranju obrazovnih programa, kao i podsticaj za dalja istraživanja područja stilova učenja.