TO JE USPEH: Počeo u Lajkovcu, stigao do „Boinga“
Po svemu je Nebojša Matić nesvakidašnji poslodavac, ali i biznismen, ne samo za Srbiju već i za svet.
Posao je počeo devedesetih u očevoj garaži u Lajkovcu, danas njegova kompanija “Mikroelektronika” izvozi u 138 zemalja širom sveta. Najviše u Evropu, SAD i Japan. Ove godine firma ima rast proizvodnje od 25 odsto, do kraja godine, možda čak i 50 odsto.
Kako on to može, a većina firmi u Srbiji se bori da preživi, pitamo ga.
– Suština je u stalnom rastu. Mi smo odlični, ali težimo da budemo odlični plus. Za svaku godinu taj plus je i te kako bitan, to je ta važna razlika u odnosu na prethodnu godinu. Samo tako može da se razvija i raste. Mora da postoji vidljiv pomak, i ja sve zaposlene informišem šta i kako radimo i čemu težimo – ističe Nebojša.
Neki od stalnih kupaca njihovih hardverskih i softverskih alata za mikrokontrolere su NASA, “Boing”, “Ferari”, “Toshiba”, “Hitachi”, “Sony”, CERN, “Toyota”, “Cisko”, “Nokia”… Proda se sve što se proizvede.
– Nama Kinezi nisu konkurencija. Mi imamo kvalitet i to su na svetskom tržištu prepoznali – dodaje Matić.
Džobs na zidu
Na zidovima u fabrici su veliki posteri naših naučnika Mihajla Pupina i Nikole Tesle, književnika Ive Andrića, ali i Stiva Džobsa, osnivača “Epla” i za života vodeće ličnosti u industriji računara.
– Džobs je tu kako bismo povezali sadašnjost i prošlost u oblasti koja se najviše menja – kaže Matić.
Kako se posao širio, tako je rasla i potreba za prostorom. Danas je “Mikroelektronika” smeštena na 3.000 kvadrata u kompleksu Beogradske elektronske industrije u Zemunu. Radnici, njih 70, rade na novim, najsavremenijim mašinama, čija je vrednost nekoliko miliona evra. Dokazali su da u Srbiji može da se sagradi zgrada, ali i da se na vreme plaća porez.
– Da li je lako, nije, ali se može. Kupovali smo najsavremenije mašine koje rade brzo i jeftino. Osnova je u organizaciji, mora da se teži efikasnijoj i bržoj proizvodnji, ali i proizvod mora da ima ujednačen kvalitet. Presudna je i atmosfera za rad, druženje. Ova firma je dobra jer dobri ljudi rade u njoj. A to je uslov da bi se dobio posao – ljudski kvaliteti. Uvek kažem da uveče kad odemo odavde firma ne vredi ni koliko poslovni prostor. Ujutru kada dođemo vredi 50 miliona evra. Možeš biti vlasnik i direktor koliko hoćeš, ali si nula bez sposobnih i marljivih ljudi – kaže Nebojša.
Plata zaposlenima nikad nije zakasnila. Dao je obećanje da će svaki radnik koji dobije treće i četvrto dete dobiti mesečno po 200 odnosno 400 evra. Pitamo da li će isplatiti novac, odgovara: “Ja sam ih stimulisao, sada je na njima”. Ozbiljno razmišlja i da zaposleni dobiju od firme i stan.
– Računica je jasna. Firmu bi to koštalo 200 evra po kvadratu, a vrednost koju bi dobila od zadovoljnog zaposlenog je nemerljiva. Zašto ne bismo nagradili lojalnog radnika, ako firma to može. Meni i firmi će se to višestruko vratiti – kaže.
O strasti
– Nisam pohlepan, osim kada je uspeh u pitanju – kaže Nebojša.
Auto je kupio u 38. godini i još ga vozi. Na odmor je otišao posle deset godina, a samo se ne odriče jedne strasti, pecanja.
Fabrika po meri čoveka
U fabrici na Batajničkom drumu sve je napravljeno po meri čoveka. Zaposleni na pauzi za ručak, u osunčanom kafeu, jedu domaći hleb koji će uskoro i sami da proizvode, a posle posla svi rado ostaju da se druže, na terasi uz pivo. Radnici imaju na raspolaganju i veliku teretanu, gde vežbaju na spravama, a u planu je i organizovanje časova joge. Pre podne velika prostorija u prizemlju je mesto gde se obučavaju praktikanti. Najbolji odmah dobijaju posao. Uveče taj prostor je bioskopska sala.
– Suština je u druženju. Prvi čovek firme mora da brine o svojim zaposlenima. Ja moje i volim, jer ako su oni zadovoljni, posao ide napred – ističe Nebojša.
U “Mikroelektronici“ stalno je otvoren konkurs za prijem novih radnika.
– Posao može da dobije ko god hoće da radi, ali nažalost malo je takvih. Uglavnom se nude ljudi kojima treba posao. Nama je potreban karakteran čovek, pa makar i da nema iskustvo. Sve se da naučiti.
Matić je za 2012. godinu dobio priznanje “Blic preduzetnik”. On misli da neko ko hoće da se ozbiljno bavi poslom ne treba po svaku cenu da se zadužuje, što je uglavnom manir naših poslovnih ljudi.
Zšto direktori ne treba da poseduju jahtu?
Najveća zamka biznisa, po Nebojši, jeste opuštanje.
– Kupovina jahti i kuća neminovno vodi opuštanju, a samim tim i firma se usporava. Kupi jahtu, ali nemoj da si direktor. Zato ja nemam jahtu, kad je budem kupio, onda više neću biti direktor – naglašava Matić.
Izvor: blic.rs (objavjeno 16.09.2014)