Ljudski mozak – tkivo sunđeraste teksture, teško oko tri kilograma, predstavlja najsloženiju živu strukturu koju poznajemo. Ovaj organ ima kapacitet da skladišti više informacija od najsavremenijeg kompjutera i da stvori mrežu veza koja prevazilazi bilo koju društvenu mrežu. Mozak sam kontroliše svaki aspkt ljudskog funkcionisanja, uključujući emocije, učenje i memoriju, i tako oblikuje naše misli, snove i maštu. Upravo nam mozak omogućava da realizujemo sve one karakteristike koje nas čine ljudima.

Ova TED-Ed video-lekcija na zanimljiv način prikazuje funkcionisanje ljudskog mozga:

Tokom godina, oblast istraživanja mozga se razvijala. Pobijeni su mnogi mitovi o prirodi i funkcijama mozga, i danas neurolozi sa sigurnošću mogu reći da se mozak sastoji iz nervnih ćelija – neurona, kao i da komunikacija između neurona čini osnovu svih funkcija ovog organa. Takođe, do skoro je u naučnim krugovima vladalo mišljenje da se nervne ćelije ne obnavljaju i da njihov broj vremenom opada, ali nedavno je ot­kri­ve­no da de­lo­vi mo­zga, uklju­ču­ju­ći hi­po­kam­pus, ko­ji ima od­lu­ču­ju­ću ulo­gu u uče­nju i pam­će­nju, stva­ra­ju no­ve ne­u­ro­ne to­kom či­ta­vog ži­vo­ta. Pored toga što se obnavljaju, neuroni stvaraju i nove međusobne veze, što doprinosi stvaranju strukturalnih promena, koje su u osnovi učenja. Saznanje o visokoj adaptivnosti i plastičnosti mozga uticalo je na mnoge naučne oblasti, zbog čega i dolazi do povezivanja neuronauke sa drugim naučnim disciplinama u cilju integracije znanja, sveobuhvatnijeg sagledavanja i razumevanja pojava koje nas okružuju.

Tako je poslednjih godina došlo do razvijanja nove naučne discipline – obrazovne neuronauke, koja se bavi istraživanjem i rasvetljavanjem odnosa između funkcionisanja mozga i učenja i obrazovanja. Prema jednom od određenja, obrazovna neuronauka je mlada naučna disciplina, koja okuplja istraživače iz oblasti kognitivne neuronauke, psihologije obrazovanja, obrazovne tehnologije, teorije obrazovanja i drugih, srodnih disciplina, sa ciljem da istražuju interakcije između bioloških procesa i obrazovanja. Ideja vodilja obrazovne neuronauke je da generiše i razvija primenjena istraživanja koja će obezbediti novi, transdisciplinarni pristup obrazovanju, učenju i podučavanju. Na primer, obrazovna neuronauka istražuje neuronske mehanizme čitanja, numeričkog saznanja, pažnje i poremećaja pažnje koji su značajni za polje obrazovanja. Takođe, istraživači ove oblasti mogu da povežu saznanja kognitivne neuronauke i tehnologije koja se primenjuje u obrazovanju, kako bi se unapredio nastavni proces.

Na pitanje – može li zaista neuronauka da unapredi obrazovanje, u publikaciji OECD-a „Razumeti mozak” može se naići na složen, ali konačan odgovor: „može, ali…”. Prvo ćemo razmotriti deo odgovora koji se odnosi na „može”, a kasnije ćemo se vratiti na deo „ali”, koji nam uliva manje poverenja u moći neuronauke.

Dakle, braneći stav da neuronauka može pomoći obrazovanju, autori ove publikacije ističu da su stvorene okolnosti koje ukazuju na globalno stvaranje obrazovne neurologije i da re­zul­ta­ti ­na­uč­nih­ is­tra­ži­va­nja­ mozga mo­gu­ po­mo­ći­ svim zainteresovanim stranama u obrazovanju, uključujući učenike, roditelje, nastavnike i kreatore obrazovnih politika, da bolje razumeju proces učenja i da stvore podsticajno okruženje za učenje. Faktor koji umnogome doprinosi sagledavanju značaja neoronauke za obrazovnu praksu su upravo saznanja o prirodi neurona, koja su rasvetlila važnu karakteristiku mozga, značajnu za rasvetljavanje procesa učenja – fleksibilnost/plastičnost mozga. Činjenica da se novi neuroni rađaju i da se no­ve ve­ze us­po­sta­vlja­ju utiče na to da se mozak konstantno menja tokom života reagujući na različita iskustva učenja. Ova flek­si­bil­nost mo­zga da re­a­gu­je na zah­te­ve okru­že­nja na­zi­va se plastičnost. A, kako je plastičnost u osnovi učenja, to znači da možemo učiti u bilo kom periodu života, samo na malo drugačije načine u različitim životnim fazama.

Otkriće o plastičnosti mozga, koja traje tokom čitavog života, veoma je važno i za razumevanje procesa učenja, jer to znači se proces učenja može odvijati u bilo kom periodu života, samo na malo drugačije načine u različitim životnim fazama. Po­sto­je op­ti­mal­ni ili „ose­tlji­vi pe­ri­o­di” to­kom ko­jih su od­re­đe­ni ti­po­vi uče­nja naj­e­fi­ka­sni­ji. Na primer, kako objašnjavaju stručnjaci iz ove oblasti: Za senzorne nadražaje poput zvuka govora i za od­re­đe­na emo­tiv­na i kog­ni­tiv­na is­ku­stva po­put iz­la­ga­nja je­zi­ku, po­sto­je re­la­tiv­no kru­ti i ra­ni ose­tlji­vi pe­ri­o­di. Dru­ge ve­šti­ne ne pro­la­ze kroz kru­te ose­tlji­ve periode i mogu se naučiti podjednako dobro u bilo kom trenutku života. Ova saznanja pružaju bitne neurološke dokaze koji potvrđuju mogućnost celoživotnog učenja, a posebno su značajna za populaciju koja stari.

Kako neuronauka može da pomogne obrazovanju?

Autori publikacije „Razumeti mozak” mišljenja su da, iako neuronauka sama ne može da rešava obrazovne probleme, postoje određena pitanja za koja je ona posebno adekvatna i u kojima pruža veliki doprinos obrazovanju. To se, pre svega, odnosi na pružanje novih perspektiva, pokretanje novih pitanja, potvrđivanje ili odbacivanje starih petpostavki ili potvrđivanje postojećih praksi.

Na primer, pomoću neuroloških snimaka mozga koji radi obezbeđuje se uvid u percepcijske, kognitivne i emotivne funkcije koje su značajne za obrazovanje. Pored toga, neuronauka počinje da daje detaljna objašnjenja o tome kako mozak reaguje na različita iskustva učenja i zašto reaguje na taj način. Ovo razumevanje je bitno za obrazovanje, jer su mnoge obrazovne politike i prakse zasnovane na delimičnim informacijama.

Pored ovi­h opštih saz­nanja,­ r­ez­ultati neu­ro­na­uk­e ­mogu s­e ­primeni­ti ­i na individualnom nivou, na učenike, k­ako b­i ­se ­otkrilo ­da li zaist­a raz­um­ej­u ­neku mater­ij­u,­ il­i koji i­m je­ nivo ­mot­ivac­ije ili anks­io­znosti u procesu nastave.

Sada, kada smo rasvetlili načine na koje neuronauka može da pomogne obrazovanju, vreme je da se vratimo na drugi deo odgovora – deo koji nam uliva manje poverenja – „može, ali…” Pod ovim „ali”, autori pomenute publikacije, s jedne strane, podrazumevaju to da „sa­ma ne­u­ro­na­u­ka ne mo­že da obez­be­di zna­nje ko­je je po­treb­no da bi se kre­i­ra­li uspe­šni pri­stu­pi obra­zo­va­nju, već je potrebno us­po­sta­vi­ti uzajamne od­no­se iz­me­đu prak­se i is­tra­ži­va­nja uče­nja, koji će omogućiti neprestani, dvosmerni protok informacija, neophodan za obra­zov­nu prak­su za­sno­va­nu na pro­u­ča­va­nju mo­zga”. To bi, konkretnije rečeno, značilo da ljudi iz obrazovne prakse treba da primenjuju saznanja do kojih dolaze neurolozi, da prate njihovu uspešnost u praksi i da, nakon toga, rezultate do kojih dođu proslede natrag neurolozima, kao povratnu informaciju, koja može predstavljati pravce daljeg razvoja istraživanja ove oblasti. S druge strane, drugi deo „ali” odgovora odnosi se na to da neuronauka, iako pruža različite uvide u proces učenja, ima i svojih ograničenja. Ona ne može stvoriti univerzalni obrazovni pristup, odnosno – obrazovne implik­ac­ije neur­onau­čnih r­ezult­ata ­z­avise ­od vrednost­i i ciljeva ­s­va­ke­ ­zajed­ni­ce­ učenja.

Za kraj možemo samo sumirati prethodno rečeno: razvoj neuronauke, primena njenih saznanja u obrazovnoj praksi i dvosmerna veza između ove dve oblasti uticali su na razvoj nove naučne discipline – obrazovne neuronauke, koja ima potencijal da potpomogne razvoj nove, prave nauke o učenju i obrazovanju.

Izvor: Centar za obrazovna istraživanja i inovacije