Nedavno su svi veliki svetski mediji preneli vest o novinama u finskom obrazovnom sistemu. O čemu je konkretno reč – saznaćete u ovom tekstu.

Kao što smo već pominjali na ovom blogu, Finska ima jedan od najboljih obrazovnih sistema na svetu. Ono što je karakteristično za ovu zemlju i što njen obrazovni sistem čini pomalo paradoksalnim jeste činjenica da, za razliku od drugih industrijalizovanih zemalja, u Finskoj deca u školu ne kreću pre sedme godine, imaju više raspusta, kraću nastavu i manje domaćih zadataka. Iako finski sistem školstva nema specijalne programe za nadarenu decu, iako nema ni standardizovanih testova na državnom nivou, finski đaci, uz đake iz Šangaja, Hongkonga, Singapura, Kanade i Japana, na PISA testovima primene znanja godinama ostvaruju zavidne rezultate, neretko zauzimajući prvo mesto na konačnim listama.

Zbog toga je finski obrazovni sistem već godinama unazad zagonetka koju pokušavaju da shvate i odgonetnu političari i eksperti u oblasti obrazovanja iz svih delova sveta, kako bi na osnovu finskog iskustva i prakse unapredili obrazovne sisteme i ekonomije svojih zemalja.

Ono što sistem obrazovanja ove zemlje u poslednje vreme čini još popularnijim i interesantnijim za svetsku javnost jesu radikalne reforme, koje još nijedna zemlja nije preduzela na nacionalnom nivou, a koje se odnose na ukidanje nastavnih predmeta u korist proučavanja oblasti ili fenomena.

Šta reforma obuhvata?

Nastava u kojoj se časovi pojedinih predmeta smenjuju jedan za drugim već je prevaziđena za šesnaestogodišnjake iz Helsinkija. Predmetna nastava je zamenjena onim što Finci nazivaju proučavanje fenomena ili oblasti. Na primer, učenici proučavaju oblasti/fenomene koji su interdisciplinarni i u kojima se prepliću konkretni, različiti nastavni predmeti. Ilustracija ovog pristupa može biti, na primer, tema – Evropska unija, gde se pri učenju spajaju elementi ekonomije, istorije, jezika i geografije umesto podučavanja pojedinačnih predmeta.

Zašto su se odlučili za ove promene, odnosno koje su prednosti novog pristupa?

Pasi Silander, menadžer razvoja grada Helsinkija, ove promene objašnjava stavom da je Finskoj potreban novi model obrazovanja, koji bi na adekvatan način odgovorio na potrebe modernog društva i pripremio osobe koje se nalaze u sistemu obrazovanja za svet rada. On naglašava da je u obrazovanje neophodno uvesti promene koje su krucijalne za razvoj ekonomije i modernog društva, jer potrebe tržišta rada i samih učenika nisu iste kao 90-ih godina prošlog veka.

S druge strane, objašnjenje ovakvih reformi može se tražiti u shvatanju da kombinovanje predmeta pomaže boljem razumevanju zašto se nešto uči, odnosno doprinosi lakšem uvidu u primenjivost sadržaja koji se obrađuje u školi.

Međutim, ovde treba napomenuti da ideja kombinovanja predmeta u cilju lakšeg razumevanja gradiva nije revolucionarno otkriće finskih obrazovnih eksperata, već da je stara skoro čitav vek. Džon Djui (1859–1952.), američki filozof i teoretičar obrazovanja, zastupao je ideju da obrazovanje treba da bude refleksija života i realnih potreba društva. Ovakav obrazovni pristup nastao je u britanskim školama posle Drugog svetskog rata i odatle se proširio u Ameriku kasnih 60-ih godina XX veka, pod nazivom Pokret otvorenih učionica (Open–Classroom movement).

Pokret otvorenih učionica

Pokret otvorenih učionica, koji je naglasak stavljao na neformalno i iskustveno učenje (learning by doing), bio je podržan od strane onih koji su verovali da američki sistem obrazovanja, usmeren na nastavnika, ne omogućuje razvoj i ostvarenje kreativnih potencijala učenika. Vreme u kom je ovaj pokret nastao i vrednosti koje je zastupao u potpunosti reflektuju društvene, političke i kulturne promene koje su se dešavale krajem 60-ih i početkom 70-ih godina XX veka u Americi. Ovaj period karakterisalo je jačanje kontrakulture i različitih političkih i društvenih pokreta za ljudska prava i građanske slobode, koji su dovodili u pitanje autoritativni sistem upravljanja i funkcionisanja društva, uključujući i način na koji je organizovan obrazovni sistem.

Obrazovanje u otvorenoj učionici odvijalo se bez standardizovanih testova i detaljnog nastavnog plana. Fokus je bio na učeniku i prostoru za učenje, koji je omogućavao iskustveno učenje i neposredan, slobodan kontakt sa stvarima, knjigama i ostalim učesnicima obrazovnog procesa. Primarna uloga nastavnika bila je da podrže individualni tempo učenja i, kroz organizaciju prostora za učenje i metoda rada, olakšaju proces učenja i pomognu đacima u sagledavanju značaja sadržaja koji uče.
Kako je ideja otvorenog obrazovanja početkom 70-ih godina XX veka uzela maha, sve više osnovnih, a zaitim i srednjih škola širom Amerike, prihvatalo je vrednosti ovog pokreta. U skladu sa načelima novog pristupa obrazovanju, građene su ovorene škole, bez zidova, u kojima su timovi nastavnika radili zajedno, koristeći pokretne pregrade za rekonstrukciju prostora i njegovo prilagođavanje potrebama nastave i učenika.

Međutim, samo nekoliko godina kasnije, sredinom 70-ih, političke i društvene prilike u Americi su se potpuno promenile. Stagniranje privrede i podela stanovništva prema političkim pitanjima doprineli su kritici obrazovnog sistema i promeni obrazovne prakse. Nacionalna kriza podstaknuta i od strane medija, stvorila je percepciju u javnosti o padu akademskih standarda i neuspehu Pokreta otvorenog obrazovanja, pa se krajem 70-ih, u skladu sa preporukama vlade, vraćaju tradicionalne škole.

Citati u medijima i akademskim časopisima ukazuju da je Pokret otvorenih učionica kulminirao 1974. godine, a da je do ranih 80-ih godina ovaj termin potpuno iščezao.

Prema shvatanju Larija Kubana, jedan od razloga napuštanja ovog pristupa obrazovanju bio je taj što se interdisciplinarnost nije dobro uklapala u potrebe i format formalnog obrazovanja, koje je zahtevalo da učenici poseduju određenu količinu znanja pre prelaska u naredni razred. Pored toga, sistem je od nastavnika zahtevao više znanja, znanja o različitim predmetima, kako bi bili u stanju da razviju odgovarajuće zadatke na osnovu potencijala i interesovanja učenika.

Iako se od 80-ih godina ne koriste termini otvoreno obrazovanje i otvorene učionice, praksa, ideje i vrednosti ovog pokreta nisu zaboravljene. Danas je u većini obrazovnih sistema naglasak na obrazovanju usmerenom na nastavnika, ali se često, posebno u osnovnim školama, koriste metode i tehnike nastave karakteristične za ovaj pokret. Larry Cuban, profesor na Stanford univerzitetu je još 2004. godine predvideo da će se dominantna obrazovna praksa u svim zemljama kontinuirano menjati, jer su škole istorijski uvek bile mesta za rešavanje nacionalnih problema. Međutim, činjenica jeste da nijedna zemlja, sem Finske, do sada nije uvela ovako velike promene na nacionalnom nivou, koje u načelu oslikavaju Pokret otvorenog obrazovanja.

Kako se sprovode promene u Finskoj i kakve su reakcije na njih?

Do sada je 70% nastavnika srednjih škola u Helsinikju obučeno za usvajanje novih pristupa obrazovanju. Nastavnicima se savetuje praksa ko-nastavničkog pristupa planiranju časova, kako bi se dobile ideje iz više nastavnih oblasti. Jedan od stručnjaka koji radi na sprovođenju reformi Pasi Silander izjavio je da su promene na početku bile teške, jer nije bilo lako podstaći nastavnike da preduzmu prvi korak, ali je dodao da nastavnici, koji su prihvatili novi pristup, više nisu želeli da se vrate na staro.

Naravno, treba napomenuti da se sa promenama ne slažu svi. Posebno su protiv nastavnici koji su se čitav radni vek posvetili proučavanju jedne specifične oblasti, da bi sada potpuno menjali pristup radu. Ipak, zagovornici novog sistema smatraju da će novonastale promene podstaći nastavnike iz različitih oblasti na bolju saradnju i inovativni pristup nastavi, a kako dosadašnji podaci pokazuju – učenici su zadovoljni novim pristupom i ostvaruju bolje rezultate.

Izvor: http://www.news.com.au/

Koji faktori doprinose ostvarenju reformi?

Na osnovu preliminarnih rezultata novih promena u finskom obrazovanju, čini se da će finske reforme imati uspeha. Međutim, ovde se može postaviti pitanje – zašto bi reforme u Finskoj mogle da budu održive, odnosno – kakve su prednosti ovih reformi u odnosu na kontekst otvorenog obrazovanja u Americi 70-ih godina XX veka?

Odgovor na ovo pitanje, tj. razlog uspeha finskih reformi, može se, s jedne strane, tražiti u činjenici da su ove reforme prihvaćene na nacionalnom nivou i podržane od strane finske Vlade, što nije bio slučaj sa Pokretom otvorenog obrazovanja u Americi 70-ih godina. S druge strane, važan faktor uspeha reformi sigurno se odnosi na finski nastavni kadar.

Poznato je da je su finski nastavnici među najboljima na svetu, a to je upravo rezultat obrazovanja i brige za nastavnički poziv: svi učitelji i nastavnici moraju imati master diplomu, a konkurencija za nastavnički poziv je takva da manje od deset odsto prijavljenih kandidata uspe. Glavni razlog velikog interesovanja za ovu profesiju je ugled koji sa sobom nosi. Takođe, nastavnici imaju dosta autonomije u svom radu, ali se moraju pridržavati državnog nastavnog programa, jer većina stručnjaka smatra da Finska postiže dobre rezultate zahvaljujući državnom, univerzalnom nastavnom programu.

Sva pažnja svetskog obrazovanja biće usmerena na Finsku i promene koje uvodi: da li će biti u stanju da zadrži ili unapredi svoje rezultate na PISA istraživanju? 

Ukoliko uspe, kako će ostatak svetskog obrazovanja reagovati?

Izvori:

• The Open Classroom 
• The Week 
• The Washington Post
• The Independent