Budućnost učenja je zaista važna tema. Ali osvrnimo se ne trenutak na prošlost.

Kako je prvobitno učenje moglo da bude dobra polazna tačka, u vreme kada nisu postojale reči ili pisani jezik, dok su najstariji pripadnici grupe bili učitelji, dok je  škola bila okolina kojom su bili okruženi, a učenje doživotna aktivnost? Učenje se svodilo na ono što je neophodno, a svi običaji bili su deo učenja. U poređenju s onim što se u toj oblasti dešava danas učenje se kroz vekove vrlo malo promenilo.

S pravom se dr Roj usredsredio na veliki problem koji imaju ne samo studenti, već i čovečanstvo. Većina problema počinje s emocijama koje se odnose na iracionalne reakcije koje dovode do velikih poremećaja u društvenom miljeu. Odatle potreba da se uči više, da se često uvežbava emocionalna kontrola i da se poboljša naša „emocionalna inteligencija“.

Danas su se pojavile potrebe za učenjem mnogih drugih sposobnosti kojih deca treba da budu svesna. Ove potrebe se dovode u vezu s postojanjem pretnji štetnih za opstanak čovečanstva. Dominacija pojedinih društava i nezasitih zahteva na oskudnim resursima često su rezultati ovog destruktivnog procesa. Dakle, deca treba da postanu svesna ovih problema kroz nastavne planove i programe, što vodi ka izbacivanju tradicionalnih predmeta iz škola. Pored toga, učenje je danas u veoma kritičnoj fazi, što je rezultat ograničenih resursa i društvene prirode moćnih društava i beskrupuloznih lidera u svim društvima.

To je razlog zašto treba podržati ideju ponovnog uvođenja pripovedanja i slušanja u obrazovanju najmlađih (i nadalje, na svim nivoima obrazovanja). To pomaže u razvoju društvene pismenosti (prepoznavanjem osećanja, podsticanjem saosećanja, razumevanjem konteksta situacije itd.) i kritične pismenosti (kognitivna igra, postavljanje pitanja, dijalog itd).

Savremeni i budući edukatori trebalo bi da budu svesni toga da je čak i našem digitalnom dobu potrebna dobra osnova u obrazovanju pojedinca. Pogledajte, na primer, „Digitalnu demenciju“ Manfreda Spitzera ili „Ne za profit“ Marthe Nussbaum.

Uticaj emocija je veoma važan za pamćenje i učenje novih stvari. Kada školska godina počne s trodnevnim kampovanjem, uz mnoge aktivnosti u prirodi, taj školski kamp, koji je veoma emotivan, đacima u osnovnoj školi daje podsticaj za buduće proučavanje mnoštva sadržaja čitave naredne godine.

Dobro je pokušavati da se učenicima pričaju priče, kroz koje oni saznaju postulate prirodnih nauka ili proučavaju istoriju.

Emocionalno učenje je samo jedna od četiri sastavne komponente iskustva učenja i čini se da su taping (vrsta akupunkture za emocije ili psihološka akupunktura, ali bez igala) i vežbe disanja – dve uobičajene prakse koje uključuju sve četiri komponente učenja – fizičku, mentalnu, emocionalnu i duhovnu. Svi učenici bi mogli da se potrude da usavrše taping i da urade barem jednu vežbu disanja na svakom polju.