Postoji više načina kako je moguće prići temi važnosti učenja i znanja matematike. Jedan od mogućih pristupa je pragmatičan i polazi od pitanja: Kakva je korist od učenja matematike? Uzgred, baš učenici često postavljaju ovakvo pitanje, posebno kada „argumentuju” suprotnu tezu – da učenje matematike nema naročitog smisla zato što matematika nije korisna. Problem nije toliko u činjenici da učenici često nemaju jasnu sliku o korisnosti matematike, već u mnogo poraznijem nalazu da i mi odrasli u nemalom broju slučajeva ne umemo da argumentovano pobijemo dečije „nihilističke” stavove.

Rezultat na PISA testovima upravo srazmeran bogatstvu zemlje

Poznat je slučaj sistematskog testiranja učenika završnog razreda osnovne škole (PISA) koji OECD periodički sprovodi, gde naši učenici kontinuirano ne ostvaruju zapaženiji rezultat. Zapravo, od zemalja bivše Jugoslavije, mi imamo najslabiji rezultat izuzevši Makedoniju i Crnu Goru. Ova činjenica može se iskoristiti za jedan mali projekat.

Evo jednog saveta. Pođimo od ekonomije. Lep projekat za čas matematike (ili geografije, fizike, zašto ne i čas građanskog vaspitanja?) jeste jedan istraživački zadatak. Neka deca u grupama saznaju šta je PISA testiranje, a zatim neka naprave listu od deset zemalja koje su od 1950. do danas, iz siromaštva i lošeg života prešle put u bogata, prosperitetna društva. Svakako, na toj listi će se naći Kina, Južna Koreja, Singapur i još neke zemlje. Neka uporede mesta na tabeli rezultata PISA testa i listu zemalja koje su za pola veka postale industrijske i naučne velesile. Na kraju zatražimo zaključak. Posebno ćemo zatražiti komentar naše pozicije na obe liste.

Ako još od naših učenika zatražimo da ceo ovaj mali projekat ilustruju prezentacijom i da uvežbaju nastup gde će izložiti rezultate, dobićemo savršen odgovor na pitanje zašto je sistemski važno da matematiku učimo bolje, efikasnije i svakako drugačije.

Kako može drugačije?

U ovom tekstu daćemo nekoliko konkretnih primera iz razgovora sa jednim učenikom koji je promenivši nastavnika matematike promenio i svoj odnos prema predmetu, a popravio je i ocenu. On kaže: „Učenje bezbroj formula i definicija napamet ne vodi nikuda, sem potpunom haosu u glavi. Iz ovih razloga lično mislim da profesori matematike treba da budu malo kreativniji i da budu otvoreni za povezivanje teorije i prakse, kao i za ponovno objašnjavanje propuštenog gradiva”.

Deca inače u svakodnevnoj komunikaciji navode da je razlog negativnog odnosa prema matematici njihov stav i čvrsto uverenje da je matematika teška, a da na časovima „ništa ne kapiraju”.

Sa druge strane, interesantno je zapažanje istog učenika koji je prelaskom u srednju školu promenio stav prema matematici, pa je iz krajnjeg negativizma i lošeg uspeha „promenio stranu” i sada matematiku sagledava kao korisnu i ne tako tešku. Kaže da je matematika logična, a da su predavanja profesora na času ključna za razumevanje i kasnije lakše učenje.

Ovo može da izgleda kao trivijalan nalaz, ali pokazuje da je u dečijim očima matematika teška zato što je nelogična. Pažnja! Zar je moguće da je matematika, to carstvo logike, nekome nelogična? Pročitajmo nastavak rečenice našeg učenika – matematika je postala logična kada se pojavio profesor koji na času učini nešto – za sada ne znamo šta je to – a to što je učinio pomaže nam da, ranije nelogično gradivo, savladamo.

Primeri iz života za zanimljiviji čas

Dobar profesor je, kaže učenik ‘svojim jezikom’, onaj koji ne beži od objašnjavanja ranijeg gradiva, koji na više načina predaje gradivo, ne produžava časove i ne veliča sebe! Konkretno: „Najbolji čas matematike”, kaže učenik, „iz mog ugla gledanja na stvari, treba da bude zanimljiv deci. Na bilo koji način. Čisto da zainteresuje učenika da sluša predavanje i sedi na nastavi. U suprotnom niko ni neće znati o čemu profesor priča, a na času se najbolje uči”.

Dakle, ako detaljno pogledamo odgovore, vidimo da su ovde navedene osobine nastavnika kao komunikatora, kao onoga koji sluša, pa tek onda priča.

Takođe, učenik kaže da se praktični primeri, primena matematike u životu, pamte samo ako su zaista primeri iz života, a ne veštački pokušaji da se jednačine transformišu u primere. Ovde mi padaju na pamet čuveni zadaci u kojima kesice bombona koštaju 2 dinara. Ne zna se šta je „privlačnije” i „životnije”, da li sama razmena kesica bombona ili cene van svake stvarnosti. Tu deca nepogrešivo uočavaju neiskrene namere i umesto da budu zainteresovana, ona su odbijena.

Profesori koji umeju da motivišu učenike

Vratimo se za čas na pitanje šta je to učinio profesor koji je našem učeniku matematiku, na skoro čaroban način, pretvorio iz ružne, nerazumljive dosade u lepu, privlačnu i korisnu nauku. On se, suštinski bavio motivacijom učenika, komunikacijom sa odeljenjem i pojedinim đacima i adaptacijom gradiva, sve u domenu jedne smislene i jasno definisane korisne ljudske aktivnosti.

Ako pokušamo da sumiramo ove nalaze, čini se da nije suviše hrabro da kažemo kako smisao učenja matematike, kao ključne akademske discipline, nije toliko stran i dalek našim učenicima. Od prihvatanja da u nečemu ima smisla, pa do odluke da se tim istim čovek ozbiljno pozabavi, da uloži rad i trud, put nije nepoznat, mada može biti težak. Odluka da se na taj put krene naziva se motivacijom, pa je ispravno ako kažemo da je, pošto su nam važnost matematike i smisao učenja te discipline potpuno jasni, ključan faktor za odbijanje ili prihvatanje nastavka tog puta ispravna motivacija učenika. A motivacija se dešava svaki dan, u svakoj učionici, u svakom odeljenju. Nastavnik matematike u svojim rukama drži ključeve uspeha učenja.

Autor: Prof. dr Velimir Dedić, profesor OKmatematike