Da li je autoritet (nastavnika) u krizi?

Karijera, Obrazovanje, Osnovno obrazovanje, Srednje obrazovanje

Sve češće u svakodnevnom govoru, štampi, ali i u stručnim tekstovima, možemo čuti i čitati o krizi autoriteta u različitim domenima društvene stvarnosti u kojoj živimo. Kriza roditeljskog, profesorskog, političkog, državnog i mnogih drugih autoriteta.

Ovim tekstom pokušaćemo da ukažemo na suštinu pojma autoritet, na neka od shvatanja zašto danas dolazi do njegove krize, sa posebnim osvrtom na autoritet nastavnika. Takođe, predstavićemo i neka od shvatanja o tome kako je moguće razvijati i održavati autoritet.

Kako je danas odnos prema autoritetu ambivalentan, važno je da, za početak, kažemo šta je zapravo autoritet, šta ovaj pojam sve obuhvata i kako se gradi, kako nastaje?

Prema shatanju Zorana Milovojevića (Politika: Roditeljski autoritet, 2014.), da bismo autoritet ispravno shvatili, treba se vratiti samoj reči, koja dolazi od latinskog glagola augere – povećati, uvećati, razviti, obogatiti. Isto poreklo ima i reč autor, onaj koji stvara, tvori, dodaje neku novu vrednost.

Prema navedenom izvoru, odnos prema autoritetu stvara se u primarnoj porodici, iz koje dete kasnije kreće u školu, gde na učitelje, a kasnije na profesore, menadžere i druge figure prenosi prethodno izgrađeni odnos prema autoritetu. U tom smislu, roditelj je arhetipski autoritet, upravo zbog toga što hrani dete, odgaja ga i pomaže mu da raste i da odraste. Arhetipski, pravi autoritet je zapravo onaj koji doprinosi uvećavanju opšteg dobra (Politika: Roditeljski autoritet, 2014).

Autoritet, poštovanje i moć

Kada govorimo o autoritetu, ne možemo a da ne pomenemo vezu između autoriteta i poštovanja, jer se prema shvatanju mnogih autora, autoritet i zasniva na poštovanju. Najjednostavnije rečeno, neku osobu poštujemo onda kada smatramo da ona ima određene kvalitete koje i mi sami visoko cenimo. Što su takvi kvaliteti izraženiji, poštovanje je snažnije.

Za razliku od poštovanja, koje je pozitivan odnos prema drugome, odnos strahopoštovanja je negativan, zato što se neko ponaša kao da poštuje nekoga jer se, zapravo, plaši (prema: Politika, 2014).

Dakle, pojam autoritet pretpostavlja postojanje najmanje dve osobe: jedne koja je predmet izvesnog poštovanja, koja je zbog toga autoritet, i druge osobe koja poštuje prvu. Iako je često zastupljena predrasuda da je poštovana osoba ta koja ima neku moć da sebe uspostavi kao autoritet, ono što nju zapravo čini autoritetom jeste poštovanje drugih i samopoštovanje.
Politika, 2014

Ovde je izuzetno važno da se pojam autoriteta jasno razlikuje od pojma moći kojom određena osoba raspolaže. Ukoliko se autoritet zasniva na moći, odnosno sili neke osobe, on je najčešće zasnovan isključivo na strahu.

Iz ugla razvojne psihologije, poslušnost i pokoravanje autoritetu shvataju se kao motiv u razvojnom momentu svake jedinke, koji je nemoguće preskočiti. O razvojnoj funkciji odnosa prema autoritetu posebno su pisali Pijaže i Kolberg.

Na osnovu svojih uviđanja, Pijaže navodi da se u moralnom razvoju jasno mogu razlikovati dva stupnja moralnosti:

  • heteronomna moralnost (bespogovorna poslušnost autoritetu), koja potiče od tuđih zahteva i zabrana. Važan faktor ovog stadijuma moralnosti je autoritet, odnosno socijalni odnosi roditelj–dete, koji se zasnivaju na poziciji moći koja ide odozgo nadole. Prilično je jasno da je upravo ovde početak i osnova kasnije poslušnosti prema autoritetu i kod odraslih osoba. Poslušnost, kao što se vidi, nije nemoralna na dečijem uzrastu (naprotiv, ona je dobrodošla i bogato nagrađivana), pa nije teško zamisliti da mnoge osobe ovaj princip primenjuju i kasnije u svom životu, smatrajući moralnim da se sluša onaj koji je za njih autoritet u određenoj situaciji. (preuzeto sa: http://documents.tips/documents/poslusnost-i-pokoravanje-autoritetu-55c2a4aa5bef4.html)
  • autonomna moralnost nastaje zahvaljujući kognitivnom razvoju, ali i uzajamnim kontaktima sa vršnjacima. Pravila se poštuju ako ona nisu u suprotnosti sa težnjama pojedinaca i naročito ako ne ometaju zajedničku akciju. Pijaže predlaže i škole koje će pomoći i podsticati saradnju među ljudima, formiranje pravila na osnovu pravednosti i zajedničke akcije većeg broja ljudi. (preuzeto sa: http://documents.tips/documents/poslusnost-i-pokoravanje-autoritetu-55c2a4aa5bef4.html)

Autoritet nastavnika

Kada govorimo o autoritetu u kontekstu obrazovanja i škole, svedoci smo da je kriza autoriteta nastavnika veoma važna i aktuelna tema današnjice. Često možemo čuti komentare da rad u prosveti nije onakav kakav je nekada bio, da su današnja deca mnogo drugačija i da je teško uspostaviti i održati autoritet u nastavi. Šta se zapravo dešava s autoritetom nastavnika? O kakvim promenama se radi, pa se stiče utisak da nastavnici gube autoritet?

Promena uloge nastavnika

U kontekstu promene i usložnjavanja uloge savremenog nastavnika, važno je pomenuti da je u poslednjih nekoliko decenija došlo do velikih promena u svim segmentima društvenog i ličnog života. Prevashodno napredak nauke, tehnike i informacionih tehnologija dovode do promena u različitim sferama života i rada, dolazi do promene vrednosti, društvenih i međuljudskih odnosa, pa i do promene profesionalnih uloga, a tako i uloge nastavnika.

U odnosu na neki prethodni period, savremeni nastavnik i savremena škola sve su manje prenosioci informacija, a sve više kreatori znanja, voditelji procesa učenja. Brojne društvene promene kojima svedočimo od nastavnika traže drugačiji odgovor i prilagođavanje ponašanja u odnosu s učenikom. Profil nekadašnjeg nastavnika bio je jasniji i prilično jednostavniji – nastavnikova uloga je, pre svega, bila prenošenje znanja, kontrola i procena koliko su prenesenih informacija učenici usvojili, te postavljanje jasnih granica u ponašanju učenika, kojima je upravljao nastavnik. Odnos se, dakle, temeljio na stručnosti i apsolutnoj nastavničkoj kontroli. Takav model danas postaje sve manje efikasan.

Biti dobar nastavnik danas zahteva mnoge druge sposobnosti pored prenošenja znanja. Zahtevnost ove uloge podrazumeva i drugačiji odnos nastavnika i učenika. Preplitanje različitih uloga u jednoj, različitih očekivanja i, generalno, stvaranje novih društvenih odnosa doprinose nesnalaženju nastavnika i lutanju u pokušavanju pronalaženja najadekvatnijih načina odgovora na potrebe učenika, što se sve odražava i na promenu u percepciji autoriteta (prema: Upravljanje razredom, British Council).

Dakle, prema predstavljenom shvatanju, promena autoriteta nastavnika dešava se u skladu sa promenama koje se dešavaju u široj društvenoj zajednici, a koje doprinose promeni uloge nastavnika i često teškoći u uspostavljanju autoriteta u razredu.

Dve vrste autoriteta nastavnika

  • Autoritet zasnovan na strahu – kažnjavajući autoritet
    Kažnjavajući autoritet vrednuje i kod dece razvija poslušnost koja se zasniva na strahu od kazne i posledicama koje slede ukoliko se dete ponaša na način koji nije u skladu sa očekivanjima nastavnika. Ovaj tip autoriteta proizilazi iz:
        a) nastavnikove moći da učenicima dodeljuje ono što im je potrebno, ili što žele (nagrade)
        b) nastavnikove moći da izazove nelagodnost, osećanje krivice, stida ili bola kod učenika (kazna).

 Ovaj autoritet je usmeren na kontrolu deteta, tj. polazi od jasno (ali jednosmerno) definisanih pravila i sankcija koje slede za nepridržavanje tih pravila, a celokupan odnos nastavnik–dete se svodi na kontrolu deteta, s ciljem pridržavanja zadatih pravila. (prema: J. Vranješević, 2005)

  • Autoritet zasnovan na poštovanju – podržavajući autoritet

Podržavajući autoritet vrednuje kod dece razvija samostalnost, odgovornost i kritički odnos prema realnosti. To je autoritet koji neguje slobodu izbora i samodisciplinu, tj. razvija unutrašnju motivaciju kod dece i unutrašnji lokus kontrole.

Cilj podržavajućeg autoriteta je ne da dete radi šta hoće (kako kritičari ove vrste autoriteta obično govore), već da hoće ono što radi. Umesto straha od kazne i spoljašnjeg potkrepljenja u vidu nagrada, podržavajući autoritet razvija kod dece radoznalost, interesovanje za određene oblasti, radost i uživanje u određenim zadacima, povezujući aktivnosti dece sa njihovim bazičnim potrebama.

Ovaj autoritet se zasniva na poštovanju, tj. na znanju, iskustvu koje deli sa učenicima, na tome što unosi novinu, pomaže i podržava učenike u procesu njihovog razvoja. Umesto kontrole deteta, podržavajući autoritet kontroliše sredinu/uslove i deluje preventivno, tj. organizuje sredinu za rad i učenje tako da spreči ili smanji verovatnoću za pojavu nekih neželjenih oblika ponašanja i da decu zaštiti (prema: J. Vranješević, 2005).

Ono što čini osnovnu razliku između ove dve vrste autoriteta nije pitanje šta želimo da deca nauče/rade, pošto se oba autoriteta uglavnom slažu kada je u pitanju krajnji cilj razvoja i obrazovanja, već je osnovna razlika u pitanju: zbog čega, tj. iz koje motivacije želimo da deca nešto nauče/rade? Kažnjavajući autoritet akcenat stavlja na poslušnost kao uslov za odrastanje i zrelost, dok podržavajući insistira na unutrašnjoj motivaciji, tj. razvoju svesti o sopstvenom najboljem interesu. Na taj način se otvara prostor za participaciju, tj. slušanje i uvažavanje onoga što dolazi od dece.

Zašto dolazi do krize autoriteta?

Jasno je da ne postoji jedan jedinstven odgovor na ovo pitanje, ali zato postoje različita tumačenja i razlozi zbog kojih je autoritet danas u krizi. U narednom delu ćemo ukazati na neka od njih.

► Vaspitanje dece
Razlog sve veće krize autoriteta roditelja neki autori vide u savremenom načinu vaspitanja i (svesnoj ili nesvesnoj) odluci roditelja da se odreknu svog autoriteta u odnosu sa detetom.
Prema shvatanju Zorana Milivojevića, time što su „savremeni” roditelji masovno abdicirali iz pozicije nadređenog, starijeg, onoga ko povremeno zapoveda, vlastitu decu su lišili mogućnosti da izgrade pravilan odnos prema autoritetu i da razviju sposobnost zdravog podređivanja koje se nalazi, prema Frojdu, između slepe pokornosti i stalnog buntovništva. Prema ovom autoru, uzrok za osećaj „alergije” mlade generacije prema autoritetima u školi, na ulici i u društvu, treba tražiti u porodicama iz kojih izvire. Zato se ne treba čuditi mišljenju da se vaspitanje bez autoriteta može shvatiti kao moderni način neodgovornog roditeljstva (prema: Politika, 2014)

► Kriza društvenih vrednosti
U društvu koje je u krizi vrednosti, nastaje i kriza autoriteta. Zbog krize društvenih vrednosti danas više nismo sigurni da li reč „autoritet” označava nešto što je dobro ili što je loše. Kako je postojanje i priznavanje autoriteta potreba svake funkcionalne zajednice, ova zbunjenost nije dobra. Nerazlikovanje stvarnih od lažnih autoriteta, stavljanje svih u isti koš, čini krizu vrednosti još većom (Politika, 2014).

► Nerazlikovanje pojmova autoritativnosti i autoritarnosti
Krizi autoriteta doprinosi i nerazlikovanje bliskih pojmova sa potpuno različitim značenjem: autoritativnosti i autoritarnosti.
Dok je autoritativan onaj ko ima autoritet, kojem se autoritet priznaje, autoritaran je onaj ko se slepo podređuje nadređenima, a od podređenih zahteva istu takvu slepu poslušnost. Nerazlikovanje ova dva pojma je dovelo do toga da mnogi autoritet povezuju s odnosom gospodara i roba.

Dakle, prema shvatanju Zorana Milivojevića, autoritarnost je nezdrav odnos prema autoritetima, koji podrazumeva nekritičko i apsolutno podređivanje, slepu pokornost i negaciju slobode. Autoritarni mentalitet obuhvata i osobu koja je nadređena i onu koja je podređena, tako da je znak totalitarnog društva. Zajednice s autoritarnim mentalitetom čine veoma dobro organizovane i funkcionalne grupe koje njihove vođe mogu povesti u veliku destrukciju.

Za razliku od autoritarnosti, autoritativnost je zdravo podređivanje autoritetu. I nadređeni i podređeni znaju da su oni samo u društvenim ulogama iz kojih ne proističe da je onaj gore bolji od onoga dole.

Zakonodavni sistem kao razlog promene autoriteta nastavnika

Prema mišljenju dela nastavničke struke i određenih profesionalnih portala – jedan od razloga slabljenja autoriteta nastavnika jeste i zakonska regulativa koja ograničava aktivnosti i postupke nastavnika kada je regulacija nedisciplinovanog ponašanja u pitanju. Na primer, kako određeni izvori ukazuju (prema: portal Zelena učionica), prema srpskom zakonodavstvu, učenik ne sme da bude udaljen sa časa zbog nediscipline i ometanja rada nastavnika ili ostalih učenika, jer bi nastavnik na taj način uskratio svom nedisciplinovanom učeniku ustavno pravo na obrazovanje. Od pedagoškog „alata“ nastavniku preostaje da nedisciplinovanog učenika zamoli da se smiri (ukoliko hoće), a ako to ne želi, maksimalna kazna je ukor odeljenjskog starešine (prema: Zelena učionica, http://zelenaucionica.com/autoritet-nastavnika-postao-je-deo-mracne-proslosti-u-kojoj-ucenik-nije-bio-centar-sveta/).

Zagovornici ovih stavova smatraju da je primarna prevencija održavanja autoriteta najisplativija investicija, ali se ona ne može ograničiti na oblike stručnog usavršavanja koje bi trebalo da pohađaju samo nastavnici. Oni ukazuju da se zakonska regulativa ne zasniva na primerima iz nastavne prakse, kao i da bi prosvetni radnici trebalo da budu konsultovani kada se predlažu i donose zakoni koji se tiču i njih samih (prema: Zelena učionica).

Razvoj i održavanje autoriteta

U narednom delu teksta predstavićemo neka od shvatanja o tome kako se autoritet može graditi, razvijati i održavati:

  • Autoritet određene osobe se stvara na osnovu njenog znanja, njenih sposobnosti i njene emotivne zrelosti.
  • Najpoželjnija osobina koju jedan lider može imati ogleda se u autoritetu koji je zasnovan na autentičnosti, konzistentnosti i uvažavanju mišljenja i stavova drugih osoba.
  • Jedino autoritet koji se zasniva na doslednosti, autentičnosti i uvažavanju drugih ima dug vek trajanja, jer okolina upravo na osnovu ovih osobina prihvata i uvažava autoritet neke osobe.
  • Takođe, izuzetno je značajna i sposobnost izgradnje kvalitetnih odnosa međusobnog poštovanja i pozitivnih uticaja na druge osobe. Na ovaj način se stiče podrška drugih osoba, na osnovu koje se stiče autoritet uticajne i odgovorne osobe kojoj okolina veruje.

Autoritet, kao što smo mogli videti, predstavlja izgradnju saradnje, usavršavanje sopstvenih sposobnosti komunikacije i pomaganje drugim osobama što je više moguće. Pritom, treba imati na umu da efikasnost korišćenja autoriteta zahteva razvoj i negovanje sopstvenog stila. Pojmovi autoritet i liderstvo u svojoj osnovi sadrže mnogo zajedničkih imenitelja. Nema liderstva bez autoriteta, a pravi autoriteti su ujedno i lideri (i obratno).

Biti autoritet znači biti u stanju motivisati ljude iz svog okruženja da pruže maksimum u postizanju željenih rezultata.

Često se postavlja pitanje da li se autoritet može uvežbati. Jedan od autora koji se bavio pitanjem autoriteta – prof. dr Vladimir Gruden navodi sledećih 11 koraka uz pomoć kojih je moguće uvežbavati i razvijati sopstveni autoritet:

  1. Odrediti ciljeve pre susreta sa drugim osobama.

  2. Svoje ideje izraziti samouvereno i s entuzijazmom.

  3. Svoje ideje prezentovati mirno i fokusirano.

  4. Otkriti svoje snage kao vođe i koristiti ih u potpunosti.

  5. Razmisliti pre nego što se nešto kaže i pažljivo slušati sagovornike.

  6. Na greške drugih reagovati s ciljem traženja njihovih uzroka, a ne traženja krivca, jer će se na taj način izbeći iste greške u budućnosti.

  7. Steći poverenje okoline svojim znanjem i sposobnostima.

  8. Biti proaktivan i uvek tražiti nove prilike za bolja rešenja.

  9. Pratiti nove životne trendove, tj. biti upućen u novosti.

  10. Svoje ideje treba ojačavati argumentima.

  11. S ljudima treba komunicirati kako bismo ih bolje upoznali i kako bismo s njima izgradili dobre odnose.

Nadamo se da vam je ovaj tekst malo pomogao u razumevanju samog pojma autoriteta, ali i faktora koji dovode do njegove krize, ali takođe i do njegovog uspostavljanja i razvijanja.

Kada razmatramo pitanje našeg ličnog odnosa prema autoritetu, ili ako se pitamo u kojoj meri smo autoritet drugima, jako je važan proces samorefleksije, odnosno, promišljanja i sagledavanja sebe u odnosu prema drugima: kako se ponašamo, ali i kako se osećamo u relaciji sa različitim ljudima. Koji su naši obrasci ponašanja i od kada su sa nama? Kada smo ih naučili i od koga? Šta nam pružaju, a šta nam uskraćuju?

Tek kada počnemo da razmišljamo o sopstvenom ponašanju i kada razumemo razloge zašto se ponašamo kako se ponašamo, i naš sopstveni autoritet, kao i odnos prema autoritetu drugih moći će da se menja.

Korišćeni izvori:

EnglishSerbian