Kako izgraditi poverenje između roditelja i škole
Roditelji su aktivni učesnici u izgradnji pravila, kriterijuma i rada škole, učesnici u izgradnji misije, ciljeva i razvoja određene obrazovne ustanove. Posvećivanje pažnje odnosu roditelja i škole je važno za uspeh učenika. Svaki nastavnik je dužan da se tome posveti. Stručna služba u školi takođe postoji da bi se ovaj odnos što bolje izgradio.
Detetu su roditelji uzor dok ne pođe u školu. Ulaskom u odeljenje, ono počinje da pripada novoj zajednici, pa je uticaj vršnjaka jako značajan. Važno je da se dete u školi vezuje za realne autoritete, za nastavnike koji su uspostavili realan odnos – dovoljno otvoren, ali uz prisustvo neophodne distance.
Nepoverenje je često kamen spoticanja u izgradnji kvalitetnog odnosa. Neuvažavanje roditelja od strane nastavnika i obrnuto je takođe prepreka u izgradnji ovog odnosa koji treba da rezultira napretkom deteta.
Polazak u školu je fizičko i psihološko odvajanje od roditelja. U školi dete stvara novu bazu i upotpunjuje sopstveni pogled na svet. Ako su porodična pravila drugačija od onih u školi, dete će se teže uklopiti u školsku zajednicu. Svaka promena je stresna za dete. Periodi upisivanja osnovne i srednje škole jesu psihološki periodi kada deca ulaze u nove razvojne faze. Kod mlađe dece je vrlo često prvi kontakt za socijalnom sredinom odlazak u školu, izgradnja prvih vršnjačkih odnosa, dok je buntovništvo, ekperimentisanje i konformizam odlika adolescencije.
Da bi se mlada individua što bolje prilagodila novoj sredini kakva je škola, na tom putu joj je potrebna pomoć. Jedna od formula za izgradnju uspešnog učenika je stalna veza između škole i kuće. Osnova saradnje je međusobna informisanost, blagovremena razmena informacija, kao i upoznavanje nastavnika sa prirodom deteta, njegovim afinitetima, željama i slično. To su lični podaci koji mogu pomoći nastavniku da bolje upozna neko dete, kao i obavezan početak saradnje između nastavnika i roditelja.
Informacije o napredovanju učenika, njihovom ponašanju u školi su takođe bitne komponente ovog odnosa, kao i obaveza blagovremenog prenošenja informacija nastavnika i svih onih koji učestvuju u vaspitno-obrazovnom procesu roditeljima. Dakle, pravila leže u dobrom svakodnevnom kontaktu. Roditelj mora imati informaciju koliko je dete radilo, kako se ponašalo, gde je imalo problema – drugim rečima, roditelju je potreban blagovremeni feedback kako bi što bolje upoznao ponašanje svog deteta van kuće. Na roditelju je da te informacije sasluša i da uzme u obzir savete stručne službe, nastavnika i ostalih zaposlenih u školi.
Kakva treba da bude saradnja roditelja i nastavnika?
Saradnja treba da bude obostrano korisna, sa ciljem postizanja najboljih rezultata konkretnog deteta. Prevazilaženje eventualnih poteškoća se može postići izgradnjom poverenja između roditelja i škole. Međutim, to je veoma složen proces, koji zahteva angažovanje obe strane. Poverenje se može izgraditi upravo na blagovremenom prenošenju informacija i stvaranju „otvorene komunikacije” i podrške roditeljima od strane nastavnika da iskažu svoje strahove i težnje. U ovim situacijama je jako važno da se ograniči pristup informacijama, tj. da diskrecija bude zagarantovana i da se dobijene informacije koriste isključivo za dobrobit deteta.
Veoma je važno da eventualne nesuglasice sa nastavnikom i primedbe na račun njegovog rada roditelji ne otkrivaju pred decom, nego da ih saopšte nastavniku lično. Zato postoje takozvana otvorena vrata.
Grupni sastanci, roditeljski sastanci i drugi socijalni događaji predstavljaju veliku pomoć u kreiranju uzajamnog odnosa u kome porodica i roditelji rade zajedno. Treba iskoristiti zakazane sastanke na relaciji roditelj–nastavnik za informisanje o tome šta se zaista dešava u školi.
Savremena tehnologija nam takođe pomaže da pratimo informacije na što bolji način. Uvođenje elektronskog dnevnika je umnogome pomoglo informisanosti roditelja o napredovanju učenika. Razmena mejlova, sms poruka, kao i grupni chatovi pomažu roditeljima da u svakom trenutku imaju informaciju o školskom životu svog deteta.
Saradnjom škole i roditelja se usaglašavaju vaspitne mere, povećava se zadovoljstvo, motivacija i samopouzdanje deteta. Takođe se doprinosi redovnosti pohađanja nastave, unapređuje se komunikacija kod dece, njihovi međuljudski odnosi, primereno ponašanje i učenje. U praksi se pokazuje da deca čiji roditelji češće dolaze u školu imaju bolju pažnju, redovnije izrađuju domaće zadatke, imaju pozitivnije stavove prema školi i manje su nasilni.
Produkt zdravog odnosa škole i roditelja treba da bude motivisano dete, spremno da usvaja nova znanja i da gradi širi pogled na svet. Samopouzdano dete redovno pohađa školu, izgrađuje uspešno socijalne odnose i postaje dobro integrisana ličnost.
Najbolji interes deteta postiže se samo u zajedničkom radu škole i porodice, tj. roditelja i nastavnika kao najznačajnijih činilaca života deteta. Nastavnik i roditelji nisu na suprotstavljenim stranama, već tim koji ide ka zajedničkom cilju, a to je izgradnja zdrave i stabilne ličnosti.
