Učenik u centru nastavnog procesa u cilju njegovog nesmetanog rasta i napretka
Vreme gotovih znanja, sveznajućih nastavnika i pasivnih učenika trebalo bi da je odavno za nama. Trenutak u kome živimo, a još više doba u kome će živeti naša deca, traže samostalne, aktivne, radoznale i sposobne mlade ljude. Zadatak škole je da im omogući da takvi i postanu.
Drugim rečima, potrebne su nam škole u čijem centru je učenik kao aktivni učesnik nastavnog procesa kreiranog tako da probudi sve potencijale i omogući učenicima nesmetan rast i napredak.
Kako izgleda nastava u takvim školama?
Nažalost, obrazovna praksa po običaju kasni za promenama koje su zahvatile sve pore našeg društva i samo retke škole nude svojim učenicima savremenu nastavu i znanja koja će im omogućiti lični i profesionalni uspeh u 21. veku.
1) Nastavnici kao projekt menadžeri
Pre svega, u savremenim školama sa učenikom u centru učitelji i nastavnici menjaju svoje uloge. Umesto sveznajućih autoriteta koji predaju „ex cathedra”, oni postaju vodiči i motivatori koji pametno usmeravaju učenike da preuzmu kontrolu nad sopstvenim učenjem.
Rezultat takvog nastavnog procesa, koji se odvija kao niz projektnih zadataka u okviru kojih učenici treba da uz nadzor nastavnika samostalno dođu do inovativnih rešenja, jesu učenici sposobni za samostalno učenje koji i posle završetka škole poseduju radoznalost, strast i želju za usavršavanjem
2) Neguju se otvorenost i zapitanost
U savremenim školama kod učenika se razvija tzv. „naučna pismenost”. Reč je zapravo o naučnom stavu koji se temelji na radoznalosti i otvorenosti prema problemima sveta. Učenici se podstiču da zauzmu aktivan odnos prema svetu postavljajući pitanja „šta”, „zbog čega”, „kako”.
Drugim rečima, ovo su škole u kojima se neguje plodotvorna radoznalost i uči rešavanje realnih problema.
3) Multidisciplinaran pristup
Stara podela na predmete više nije dovoljna. Potrebni su saradnja i povezanost između različitih oblasti kako bi učenici shvatili širi kontekst i primenjivost onoga što uče. Zbog toga su u ovakvim školama časovi multidisciplinarni. To znači da učenici u isto vreme obrađuju neku pojavu iz perspektive jezika, umetnosti, prirodnih i društvenih nauka.
Da bi to bilo moguće, neophodna je tesna saradnja između nastavnika. Oni prave planove kako da zajednički predaju različite predmete, spajaju svoja znanja i stručnosti i tako deci donose najbolje moguće okruženje i prilike za učenje.
U praksi to izgleda ovako.
Svaki zadatak kreiran je tako da povezuje emotivnu, društvenu i saznajnu stranu učenika.
Na primer, u jednoj školi u Birmingemu učenici su čitali članak o tome kako pčele izumiru. Njihova prirodna reakcija bila je da urade nešto povodom toga. Tu se spajaju emotivna i društvena strana njihovog bića, a konkretan projekat koji su osmislili zahtevao je upotrebu kognitivne strane.
Projektom su rukovodile nastavnica jezika i nastavnica prirodnih nauka. Učenici su prvo čitali različite članke koji objašnjavaju zbog čega dolazi do izumiranja pčela, tj. tražili su uzrok pojavi koju su želeli da reše. Ovom prilikom oni su vežbali kako da provere izvore, njihovu relevantnost, da razluče lažne od pravih informacija. Na taj način učenici postaju obrazovani konzumenti sadržaja koji znaju da razlikuju istinu od laži, relevantne informacije od onih manje važnih.
Potom su učenici dobili zadatak da smisle način kako da skrenu pažnju javnosti na problem sa pčelama. Da bi bili efikasniji, podelili su se u timove. Jedan deo je radio na pravljenju meda i sveća, dok je drugi sadio cveće koje će privući pčele, a treći kreirao sajt koji posetioce informiše o pčelama. Napokon, bilo je vreme i da se sami oprobaju u praksi. Napravili su svoje košnice kako bi obnovili populaciju pčela.
Konačan rezultat je višedimenzionalni projekat koji pravi razliku i čini svet boljim mestom, a koji je ostvaren kroz saradnju učenika i njihovu upotrebu znanja.
Kroz ovakvu nastavu učenici vide u praksi kako znanja koja savladavaju u školi imaju moć da menjaju svet, zbog čega postaju još motivisaniji u učenju.
4) Neguju Design Thinking pristup
Design Thinking predstavlja naprednu tehniku racionalnog i intuitivnog razmišljanja čiji je cilj pronalaženje inovativnih rešenja za raznovrsne konkretne probleme. U savremenim školama Design Thinking se koristi kao kreativan proces i okvir za učenje koji od učenika zahteva da rade u timovima na rešavanju problema u realnom kontekstu.
Design Thinking se sastoji iz više faza: od definisanja problema i razumevanja njegovog uticaja na živote ljudi, definisanja cilja, preko brainstorminga, pa sve do kreiranja prototipa i testiranja. Zahvaljujući ovakvom nastavnom pristupu i radu u timovima, učenici bolje sarađuju jedni sa drugima, razvijaju kritičko mišljenje i kreativnost, a posebno jačaju moć razmišljanja o problemima i istrajnost u njihovom rešavanju.
Vrednost Design Thinking pristupa je što stavlja naglasak na razvoj transverzalnih veština. Reč je o veštinama poput kolaboracije, kritičkog mišljenja, problem solvinga i kreativnosti, koje se lako prenose u različite oblasti, zbog čega su neophodne za bilo koje radno mesto u budućnosti.
Škole u kojima se uči Design Thinking nastoje da odgovore na zahteve budućeg tržišta rada, odnosno na najčešće pitanje poslodavaca: „Da li pored znanja, ova osoba zna da radi u timu, rešava probleme, kritički misli?”. Zahvaljujući Design Thinking pristupu i radu u grupama različitih veličina i sastava, učenici usvajaju sve ove dragocene veštine i postaju spremni za život i rad u 21. veku.
„Učenici koji međusobno sarađuju oslanjaju se više na dostupne resurse u rešavanju problema umesto da čekaju gotova rešenja od nastavnika, zbog čega stiču samopouzdanje, a njihov potencijal može da se nesmetano razvija.”
Mark Moravski
5) U ovakvim školama i nastavnici su „učenici”
Otvoreni, savremeni i posvećeni nastavnici imaju jednostavan pristup: „kada mi učimo, tada i naši učenici uče”.
Drugim rečima, svi u školi čine posvećenu zajednicu ljudi koji uče, razvijaju se i rastu zajedno. Da bi pružili svojim učenicima najbolje obrazovno iskustvo, ovi nastavnici se čitavog života usavršavaju. Pored toga, oni međusobno sarađuju, podstiču jedni druge, dele znanja i ideje i zajedno smišljaju načine na koje mogu da učine nastavni proces još boljim za svoje učenike.
Reč je o nastavnicima koji se ne boje da rastu i nikad se ne zadovoljavaju postignutim. Oni su istovremeno primer i podrška svojim učenicima.
6) Fleksibilne učionice
Učionice u ovakvim školama u potpunosti su prilagođene procesu slobodnog učenja i istraživanja. Otuda su one osmišljene tako da omogućavaju učenicima da se slobodno kreću, rade u timovima promenljivih veličina, mozgaju, istražuju, eksperimentišu i probaju. To su dinamične prostorije sa interaktivnim zidovima koji se pomeraju, klupama koje se lako premeštaju i savremenom tehnologijom. Jednom rečju, takve učionice predstavljaju oazu slobodnog učenja.
Škole u kojima je učenje strast
Škole o kojima smo govorili predstavljaju mesta za rast i napredak svih aktera nastave, a osmišljene su tako da u skladu sa savremenim naučnim dostignućima i potrebama društva pruže učenicima najkvalitetnije znanje, usade prave vrednosti, prenesu pozitivan stav prema učenju i opreme ih praktičnim alatima koji će im omogućiti samostalno usavršavanje i uspešan život i rad u 21. veku.
Mnoge svetske škole počele su da menjaju svoju nastavnu praksu u skladu sa učeničkim potrebama jer su shvatile da je to imperativ vremena u kome živimo. Ukoliko želimo da naša dece izrastu u uspešne i sposobne pojedince spremne da doprinose društvu u kome žive, drugim rečima, ukoliko želimo da opstanemo kao civilizacija, onda nam je neophodno ovakvo obrazovanje.
Kakve su obrazovne prakse u našem regionu?
U jugoistočnoj Evropi sve je jasnije da je osavremenjivanje obrazovanja važan zadatak, ali i velika razvojna šansa ovog regiona. U praksi još uvek nema dovoljno škola koje funkcionišu po gore opisanim principima, ali i tu se situacija polako, ali sigurno menja.
U Savremenoj osnovnoj školi i gimnaziji nastavni proces je u potpunosti prilagođen učeniku. U njima se primenjuju Design Thinking i Problem Solving, znanja se usvajaju na multidisciplinarnim časovima, a nastava je obogaćena savremenom edukativnom tehnologijom. Učionice u ovoj prestižnoj školi podsećaju na Google istraživačke centre i u njima se učenici slobodno kreću, istražuju, eksperimentišu i stvaraju.
Zajedno sa svojim nastavnicima, oni znanja usvajaju u grupama kroz rešavanja realnih problema i iza sebe imaju ostvarene projekte kojima na svoj način doprinose društvu.
Ove škole su kreirane upravo na osnovu poštovanja principa opisanih u ovom tekstu.
