Obrazovanje

Autonomija đaka u istraživanju i učenju kao imperativ uspeha i izlaz iz „samoiskrivljene nezrelosti”

Čovek je jedino biće obdareno umom, čime je priroda htela da se on sam postara za svoje blagodeti svojim umom i ostalim snagama.

Od malih nogu deci se govori šta smeju, a šta ne smeju; šta je dozvoljeno, a šta zabranjeno. Isti princip smo preneli i u škole, čak i onda kada nešto mogu da urade sami. Ograničavamo ih propisanim normama i pisanim planovima i programima. Uskraćivanjem autonomije u istraživanju i radu gradimo bezbednu tvrđavu oko svakog učenika – pravilo po pravilo dodajemo, cigla po cigla.

Međutim, umesto uspostavljanja okvira za istraživanje, škola bi od učenika trebalo da zahteva prosvećenost. Nemački idealista Imanuel Kant odredio je prosvećenost kao „izlazak čoveka iz samoiskrivljene nezrelosti” – stanja lenjosti i straha da upotrebljavamo sopstveni razum.

Uljuljkavanjem učenika u sopstvenu nesamostalnost, jer smatramo da je tako bezbednije, sputavamo autonomiju učenika i njegov istraživački duh i ostavljamo ga u okovima nezrelosti. Načelo prosvećenosti nam govori da budemo hrabri – da se služimo vlastitim razumom i da odlučno zakoračimo u svet – zašto onda to branimo učenicima?

Nastavni sadržaj ograničava se obimom lekcije i 45-minutnim predavanjem, umesto da dozvolimo učenicima da samostalno istražuju nastavnu temu i pružimo im resurse da sami dosegnu uspeh.

Dok uvodi učenika u predmet, uspešan nastavnik će nastojati da predstavi sadržaj predmeta, predmetne zahteve, kriterijume, ali i način na koji učenici mogu ispuniti navedene zahteve i kriterijume. Sa ovim informacijama, učenik dobija jedinstven zadatak da, kroz praćenje nastave, gradi i kritički i refleksivni osvrt na sopstveni rad. U tom smislu, učenik ima odgovornost prema sopstvenom napretku, ali i dužnost da vrši redovnu samoevaluaciju i da se obrati nastavniku ukoliko mu je potrebna pomoć.

Nastavnici i učenici u kolaborativnoj aktivnosti mogu koristiti različite metode za vizuelno predstavljanje razvoja kompetencija u okviru jednog ili više predmeta u vidu grafikona, mape uma, slikovito predstavljene mreže ili Likertove skale.

Na ovaj način učenik stiče osećaj svrsishodnosti i odgovornosti, a iz dužnosti prema sebi i sopstvenom napretku proizilazi i osećaj moralnosti. Kroz saradnju i projekte, vođeni isključivo svojom slobodom mišljenja, učenici stupaju u svet koji im omogućava da razvijaju svoje talente, ali i svoj moralni kompas. Tek kada damo učenicima slobodu da misle i istražuju, mogu postati aktivni učesnici i refleksivni mislioci, ali i moralni ljudi.

U poslednje vreme mnoge škole, pretendujući na unapređenje uspeha učenika, uvele su problem-based learning kao didaktičku metodu. Ideja iza ovakve metode je upravo da učenici budu ti koji će preuzeti inicijativu i odrediti svoje prednosti i potrebe za daljim usavršavanjem. Konačno, učenici će na ovaj način lakše uspostavljati svoje ciljeve i razvijati strategije kako bi ih dostigli.

Rešavanjem problemskih zadataka učenici su izloženi svakodnevnim zahtevima koji ih očekuju posle izlaska iz škole. Praktičnim radom učenici stiču bogato i vredno iskustvo koje im omogućava da unesu sadržaj u stečene teorijske okvire.

Iskustvo bez teorije je slepo, ali je teorija bez iskustva tek intelektualna igra.

Svet budućnosti apeluje da dozvolimo učenicima da sami kreiraju, ispituju, kritikuju i moderiraju sopstveni proces učenja. Naša je dužnost da obezbedimo mogućnost učenicima da sami istražuju, primenjuju svoje znanje u praksi i donose odluke kako bi postali uspešni. Tek kada oslobodimo učenike i motivišemo ih da preduzmu kreativne i odlučne korake na svom putu znanja, možemo reći da učenici hrabro izlaze iz „samoiskrivljene nezrelosti”.

 

Zorana Živanović, Executive Manager, International School
Valentin Kuleto

Korišćena literatura:

EnglishSerbian