Oxford University Press: Zašto nam se dešava digitalni jaz?

Doba u kom živimo, a u kom je digitalna pismenost postala predefinisana veština koja se zahteva od osobe koja se vodi kao „pismena”, donelo je povećanu svest o tome koliko smo postali zavisni od naše sposobnosti rukovanja tehnologijom. Bilo da čitamo kakav sadržaj na internetu ili komuniciramo međusobno, može se reći da paralelno postojimo kao digitalni entiteti u jednom svetu koji ima sopstvene zakonitosti, a koji je veoma tesno povezan sa ovim u kom se fizički krećemo. Uspešno funkcionisanje u savremenom svetu podrazumeva da se podjednako dobro snalazimo u obe varijante.

Ovakva postavka može se podrazumevati u odnosu na generacije koje su odrasle uz tehnologiju koja rapidno napreduje, pod uslovom da su istoj toj tehnologiji imali pristup, samim tim i svest o njenoj evoluciji i jeziku kojim se služi. Međutim, kada govorimo o onima koji su ispali iz koloseka kada je u pitanju ekspanzija digitalnog sveta, ili starijim generacijama, ili onima sa određenim preprekama koje ih sprečavaju u tome da idu u korak sa promenama – moramo se dotaći ključnog problema upravo digitalne podele koja je veoma prisutna.

Oxford University Press (OIP) nedavno je objavio izveštaj koji se na globalnom nivou tiče digitalnog jaza u obrazovanju, koji se drastično obelodanio tokom trajanja pandemije COVID-19. Izveštaj obuhvata istraživanje sprovedeno na stavovima 1.557 škola iz 92 zemlje sveta na temu barijera u procesu učenja i dostupnosti odgovarajućeg obrazovanja kao načina na koje takvi izazovi utiču na razvoj učesnika u obrazovnom procesu. Izveštaj analizira različite aspekte na koje bi nezavidna situacija sa nejednakošću u obrazovnim praksama mogla da se reguliše tako da se postigne ravnopravnost.

Ključni izazovi

Kao što je uticala na sve, pandemija virusa COVID-19 posebno je rasvetlila probleme koji se tiču obrazovnog procesa. Čitav svet je uhvaćen nespreman za promenu u načinu funkcionisanja, pa tako i obrazovne ustanove koje su morale u vrlo kratkom vremenskom periodu da se adaptiraju na potpuno novi način funkcionisanja.

Iako se digitalna pismenost podrazumeva u većini zemalja koje se smatraju progresivnim, postojeći digitalni jaz daje nam uvid u to da se digitalno obrazovanje nije u potpunosti inkorporiralo kao norma u celokupnom edukativnom procesu. Tom zaključku takođe doprinosi činjenica da ni sami edukatori u razvijenim zemljama, odnosno svi oni koji imaju pristup digitalnim resursima u bilo kom obliku, nemaju čak ni uvid u postojanje ovog problema u onolikoj meri u kojoj se zaista odražava na obrazovanje.

Digitalnom jazu doprinosi nekoliko ključnih faktora koji nisu samo karakteristični za zemlje trećeg sveta, već i za mnoge ljude koji su pogođeni raznim nepogodnostima u kontekstu materijalnog ili situacionog statusa, što pravi nepovoljan uticaj na njihovu mogućnost da se obrazuju na način koji je u skladu sa zahtevima vremena.

Ograničen ili nikakav pristup digitalnim uređajima i internetu

Rezultati istraživanja izneli su porazne brojke: gotovo 70% učenika iz različitih ugroženih situacionih pozadina izgubilo je na efikasnosti u obrazovnom procesu zbog ograničenog pristupa digitalnim uređajima ili potpune nemogućnosti da dođu u kontakt sa njima, dok je 68% ispitnika izjavilo da je najveća barijera u digitalnom učenju bila loša pristupačnost generalno digitalnim resursima.

Pod lošim uslovima u vezi sa pristupom digitalnim resursima podrazumevaju se nezavidni uslovi za mogućnost povezivanja na internet, kao i svedočenje velikog broja nastavnika o nejednakoj opremljenosti kompjuterskom opremom i internet vezom učenika kod kuće (42%). Dva od pet nastavnika prenelo je da su i sami iskusili slabu povezanost na mrežu, što je pokazatelj da digitalni jaz nema uticaj samo na učenike.

Ovi problemi često vode poreklo iz kuća samih učenika, budući da je na pitanje o izazovima u učenju tokom pandemije najveći broj ispitanika preneo da je najveća teškoća bila to što se digitalni uređaji dele sa više članova porodice (66%).

Manjak obuke za digitalne kompetencije

Jedan od glavnih uzroka digitalnog jaza jesu nedostupnost i generalni manjak adekvatne obuke za efikasno korišćenje digitalnih platformi. Kao i kada su u pitanju kompetencije, uzrok ovome jeste to što sami nastavnici nisu dobili odgovarajuće obrazovanje za korišćenje digitalnih platformi u obrazovne svrhe. Na ovaj način neograničen broj resursa i materijala za edukaciju koji cirkulišu u digitalnom prostoru, na internetu ili edukativnim platfomama ostaje neiskorišćeno zbog neznanja kako da im se pristupi.

Digitalni domoroci i digitalni imigranti

Edukacija nastavnika ovde se postavlja kao ključna problematika. Svet 21. veka izrodio je termin „digitalni domoroci”, koji podrazumeva osobe koje su odrasle u digitalnoj eri i sa njom imale kontakt od rođenja, dok se oni koji se sa digitalizacijom susreću tek u odraslom dobu nazivaju „digitalni imigranti”. Digitalni jaz nastaje upravo u ovom momentu u istoriji kada se ova dva sveta sudaraju i predavači bivaju ti koji su u deficitu sa poznavanjem zakona funkcionisanja digitalne ere, dok su učenici u startu u prednosti i tu dolazi do disbalansa.

Ova dva termina našla su svoju primenu iz članka savetnika za obrazovanje Marka Prenskog iz 2001. godine pod istim naslovom – “Digital natives and digital nomads” , gde se polemiše pad kvaliteta američkog obrazovanja koji vodi poreklo iz nemogućnosti nastavnika da razumeju potrebe svojih studenata.

Vanredni profesor dr. Džozi Barnard, ekspert za digitalnu ekskluziju, povela je polemiku u vezi sa konceptom digitalnih domorodaca, gde se on predstavlja zapravo kao nešto što koči razvoj digitalnog obrazovanja – termin je etimološki postavljen tako da se, kada je određena generacija učenika u pitanju, podrazumeva da oni već poseduju digitalne kompetencije koje se od njih očekuju.

Prema rezultatima istraživanja OUP-a, ovo nije nužno uslov. Činjenica je da je svet digitalnih kompetencija neprekidno u razvoju i to implicira pružanje adekvatne edukacije kako bi se izbegla dvostrana nesnađenost i nastavnika i učenika, koji ne uspevaju ili nemaju prilike da isprate neverovatno brze promene na planu tehnologije i njene inkorporacije u edukativnu praksu. Veliki broj nastavnika tvrdi da je i njima samima potrebna dodatna podrška kada je u pitanju efektivan prelazak sa tradicionalnih metoda nastave na digitalne.

Perspektive za budućnost

Na osnovu rezultata istraživanja koje je sprovedeno, OUP je predložio mere koje bi se mogle primeniti kako bi se digitalni jaz u obrazovanju na što efikasniji način prevazišao.

Fokus na samostalno učenje

Budući da je, uz sav neverovatan trud koji se preduzima kako bi se prevazišla vremenska i prostorna ograničenja, nemoguće u potpunosti rekreirati iskustvo fizičkog prisustva u učionici, ono što se savetuje edukatorima jeste da maksimalno postave fokus na usmeravanje učenika da uče nezavisno, kako oflajn tako i onlajn, pomoću platformi za učenje na daljinu. Od ključne je važnosti naučiti sve stranke u obrazovnom procesu da se služe hibridnim metodama nastave, koje pružaju mogućnost za fleksibilno i samostalno sticanje znanja.

Razvijanje digitalnih veština kod nastavnika, učenika i njihovih roditelja

U nabrojanim grupacijama možda su čak i od ključne važnosti upravo roditelji učenika. Kada se dese krizne situacije poput ove sa pandemijom virusa COVID-19, upravo oni i nastavnici postaju najvažnije karike u savezništvu čiji je zadatak da stvori uslove da učenje na daljinu postane održiva praksa.

Takođe je neophodno stvoriti uslove za konstantnu edukaciju nastavnika kako bi uspešno išli u korak sa modernim praksama u e-learningu. Tako se stvara baza nastavnika koja je u svakom trenutku opremljena za suočavanje sa izazovima i brojnim benefitima koje digitalizacija obrazovanja donosi.

Obezbeđivanje besplatnih resursa 

Digitalni priručnici, uputstva, udžbenici i drugi resursi predstavljaju rešenja koja nisu velik odliv za budžete, a imaju enormno velik uticaj na širenje svesti o digitalnim kompetencijama u bazičnom obliku. Takođe, još jedan predlog rešenja koje je određeni broj škola već počeo da usvaja je omogućavanje pristupa roditeljima školskim edukativnim platformama od kuće kako bi imali konkretniji uvid u zadatke i gradivo oko kog pomažu svojoj deci.

OUP u izveštaju apeluje vladama da investiraju u obezbeđivanje pristupa digitalnim uređajima i stabilnom internetu učenicima iz ugroženih grupa i svima onima kojima je dostupnost ovih sredstava ograničena kako bi se izbegli dugoročni gubici u obrazovnom procesu. Preporučuje se generalno ulaganje u infrastrukture škola ne samo kako bi se digitalni jaz rešio u ovom datom trenutku već kako bi se osigurali agilnost i brz odziv na sve potencijalne buduće neprilike koje mogu da zadese obrazovni sistem.