Veštine za preživljavanje u 21. veku

Društvo, posebno obrazovanje, mora da pripremi decu za svet 3.0, koji pripada 21. veku, a ne za svet 2.0, koji pripada 20. veku. Džon Senior i Eva Đarmati dele mišljenje da bi trebalo da razvijemo veštine za preživljavanje u 21. veku, a to su:

• prihvatanje neizvesnosti;
• saradnja;
• sklad;
• autonomija;
• kritičko razmišljanje;
• „carpe diem” kao način razmišljanja;
• ekološki i mentalni otisak.

Prihvatanje neizvesnosti

Izvesnost nam daje sigurnost. Ljudi im teže na svaki način, što ih često dovodi do propasti. Ovo je posebno tačno kada je rešenje upravljanje neizvesnošću. Iz ovoga je jasno da, iako je možemo smanjiti na nekoliko načina, neizvesnost ne možemo potpuno ukloniti, jer je otporna. Prihvatanje neizvesnosti je ključno za rast i učenje. Ostale veštine preživljavanja nam pomažu da to postignemo.

Saradnja

Budući da smo mi društvena bića, vršnjaci i zajednica igraju važnu ulogu u prevazilaženju prepreka. Saradnja zahteva da verujete i sebi i drugima, kao i da ste spremni da napravite kompromis. Problem se rešava kombinovanjem različitih znanja i metoda. Društvene situacije smanjuju neizvesnost, jer imamo podršku grupe.

Trenutni obrazovni sistem sačinjavaju evaluacije, poređenja i takmičarska atmosfera među vršnjacima. On decu uči da, ukoliko jedno dete postane bolje, drugo je time lošije, a to je netačno. Saradnja može da pruži više znanja i prilika svima. Svi smo dobitnici jedino ako svi imamo korist od neke situacije.

Za razliku od takmičarskih situacija, čiji je cilj da se ostvari lični interes ili brza dobit, saradnja je delotvoran način da se pronađu sveobuhvatna, dugoročna rešenja. Međutim, manjak resursa stvara konkurentnost, a da bi se razmišljalo o saradnji zarad većih nagrada i opstanka, potrebna je snaga volje. Nije neobično što tehnike koje uključuju saradnju, kao što su slagalice, kompleksna nastava i kooperativno učenje, postaju sve popularnije. Kombinacije različitih tehnika su najuspešnije kada se ne cene samo zajednička rešenja nego i individualan trud i izvrsnost.

Sklad

Sklad donosi balans i red. Prastare aktivnosti kao što su kretanje, umetnost i strateške igre teže da stvore balans između čovekovog unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta. Senzomotorne aktivnosti sinhronizuju telo sa svetom. Umetnost otelovljuje osećanja. Strateške igre pomažu mozgu da se organizuje kroz analizu, logiku i algoritamsko razmišljanje. Sve ovo unapređuje sposobnost obrade informacija.

Kongruentni, harmonični podaci ne stvaraju tenziju. Mozak sklad u muzici vidi kao harmoniju. Kada se susretne sa glasnim, uznemirujućim ili nekongruentnim stimulusima, mozak mora da uloži više napora kako bi organizovao signale, a time se povećava neizvesnost.

Međutim, nasumičnost, nesklad i nekongruentnost nude više slobode, jer nam daju više izbora. Neizvesnost je isto što i mogućnost kada su nervni sistem i psiha spremni da obrade, organizuju i integrišu različitost. Unutrašnji sklad je pokretačka snaga u ličnom razvoju.

Kako bismo smanjili neizvesnost, potrebno nam je mnogo informacija i znanja, što čini ključni zadatak (obradu) nemogućim. Učenje predstavlja transformisanje informacija u znanje, razumevanje i mudrost. Ako umesto toga imamo beskrajno gomilanje podataka, onda je neizvesnost sastavni deo informacionog doba.

Autonomija

Autonomija je sposobnost samostalnog donošenja odluka, kontrolisanja spoljnih faktora i korišćenja unutrašnjeg kompasa kada donosimo odluke. Bez njega smo ostavljeni na milost i nemilost spoljnim faktorima. Kada se vrednosti u svetu promene i kada su ljudi izloženi različitim efektima, „unutrašnja regulacija” igra važnu ulogu. Svakog dana mnogo odluka donosimo bez razmišljanja. Odraslim ljudima treba autonomija. Umesto male dece drugi donose odluke, npr. o tome šta će jesti, nositi i gde i kada će ići.

Odrastanje u kulturi poslušnosti i spoljašnjeg potkrepljenja i nagrada stvara odrasle ljude koji nemaju odgovornost, a zadatke izvršavaju samo kada im se kaže. Ovo je odavno poznato, kao i činjenica da ljudi imaju intrinzičnu motivaciju da se razvijaju. Ekstrinzične nagrade se i dalje koriste u obrazovanju i obučavanju kako bi se postigli kratkoročni rezultati i stvorio lažan osećaj napretka, uprkos tome što istraživanja pokazuju da to može napraviti nepopravljivu štetu, jer guši intrinzičnu motivaciju, a samim tim i autonomiju.

Deca stiču znanja zavisno od načina na koji im se predaje, a ne od sadržaja. Slično je i sa autonomijom. Samo nezavisan nastavnik može da probudi samostalnost kod dece. Deca autonomiju uče i manja je šansa da budu nesigurna i povodljiva u novim situacijama ako nastavnici imaju slobodu da donose odluke bez spoljnog pritiska, pretnji ili nagrada.

Kritičko razmišljanje

Ophrvani smo informacijama, zbog čega nam je teško da identifikujemo „odgovarajuće informacije”. Gde se informacija nalazi i koliko je pouzdana, relevantna i korisna važnije je od samog znanja. Ako se fokusiramo na jedan aspekt situacije, pravićemo ozbiljne, sistematične greške.

Da bismo filtrirali lažne i nerelevantne stimuluse, potrebno nam je dubinsko i temeljno procesuiranje. Ne možemo se odreći kontrolisanog procesuiranja. Već sa pojavom medija 2.0, digitalne alatke su počele da ispituju slabe tačke ljudske komunikacije. Ljudske zajednice imaju korist od društvenih mreža potpomognutih tehnologijom. U intenzivnijoj i aktivnijoj mreži odnosa sve prednosti, mane i rizici su pojačani. Na primer, efekat „eho komore” pojavljuje se kada dajemo prednost informacijama koje potvrđuju naše pretpostavke i mišljenja, bez obzira na to da li su informacije tačne ili netačne. Ako ne razmišljamo, pogotovu ako ne razmišljamo kritički, nespremni smo za izazove informacionog i komunikacionog doba.

Kada samo upijaju informacije i znanje, decu, kao suvo lišće sa drveta, može da oduva i najslabiji povetarac. Moramo biti svesni toga i učiti decu da ljudi skupljaju dokaze i prisećaju se intuitivno i selektivno, i da su pristrasni kada tumače i prosuđuju. Na sreću, sve ovo je pod kontrolom.

Neizvesnost je lakše prihvatiti ako možemo da je smanjimo. Ova alatka se koristi da se nova znanja sintetišu i procenjuju. Ona podrazumeva rekreiranje znanja, a ne puko logičko funkcionisanje. Pronalaženje regularnosti kroz pravila i iskustvo predstavlja individualan oblik procesuiranja koji donosi određen stepen izvesnosti u neizvesnim situacijama.

Nijedna zabrana, program nadzora, pretnja ili sredstvo odvraćanja ne može decu zaštiti bolje od kritičkog razmišljanja. Svet se otvorio, te decu više ne možemo štititi.

„Carpe diem” kao način razmišljanja

Značenje izreke „Iskoristi svaki dan” zavisi od naše sposobnosti da prihvatimo neizvesnost. Ljudska vrsta izumire, bori se protiv mašina, pobeđuje, gubi, ljudska vrsta služi mašinama ili obratno, mašine i ljudi se spajaju, a inteligencije udružuju. Umetnost predstavlja maštu ljudske vrste i ima mnogo oblika. Čak je i nauka ponudila nekoliko mogućih puteva za razvoj ili katastrofu kojima ljudska vrsta može da krene. Ono što je bitno jeste kako razmišljamo o svojoj ulozi i kako se ponašamo sada. U suštini, bilo koji stav se može opravdati bilo kojim pogledom na budućnost. „Carpe diem” vam može pomoći da uzmete od sveta ono što vam nudi i unapredite sebe. Može dovesti do ličnog uspeha i globalnog duhovnog napretka. „Carpe diem” znači da živite za budućnost. Obrazovni sistem je očigledno okrenut ka budućnosti. Najbolji scenario za decu je da uspeju da napuste trenutni sistem, koji se u informacionom dobu polako pretvara u fosila iz predigitalnog doba.

Ekološki i mentalni otisak

Opstanak ljudske vrste zavisi od toga da li ćemo održati balans između prirodnih sistema, uključujući pojedinca, porodicu, zajednicu, društvo, ekosistem i eko-sferu. Rešenje je balans. Sistem se urušava ako se sile značajno razilaze u bilo kom pravcu. Balansiranje podrazumeva da krenemo od početka, od korena naših uverenja i razmišljanja. Da bismo preživeli, moramo konstantno da učimo da balansiramo i da raspoređujemo sile. Sve što se kreće i menja je živo.

Slika 1. Veštine za preživljavanje u 21. veku

 

Ljudska vrsta teži izvesnosti, kao i uskom, konvergentnom, jednosmernom razmišljanju. To postiže takmičenjem i nagomilavanjem. Kako bismo preživeli, moramo pokoriti svet i sticati dobra. Deca moraju da se treniraju kao vojnici, da budu poslušna i dobijaju naređenja kao u Sparti, što je potpuno pogrešno.

Pojedini ljudi će se izgubiti u neizvesnim situacijama jer nemaju identitet odrasle, odgovorne osobe. Bez jasne vizije budućnosti, okupljaju se oko osobe ili grupe koja izgleda snažno, postavlja ciljeve i ume da prikuplja resurse.

Svrha veština za preživljavanje u 21. veku koje su predstavljene ovde jeste da se postigne balans i pomirenje nepomirljivog (slika 2). To se radi pomoću kreativnosti.

Slika 2. Obrazovanje 2.0 nam ne pruža osnovne veštine za preživljavanje u 21. veku

 

Ključ je u saradnji i traganju za harmonijom sa svetom, drugim ljudima i samim sobom. Sve ovo se zasniva na uverenju da postoje rešenja koja odgovaraju svim stranama. Ovaj stav pomaže deci da postanu odgovorna tokom odrastanja.

Učenike obrazujemo kako bi odgovorno koristili svoju slobodu izbora. To podstiče harmoniju i stvaranje. Pošto obrazovanje uzima u obzir individualne karakteristike, deca uče da se nose sa različitošću i kako da pomire nepomirljivo. Stoga je kreativnost deo rešenja. Kroz kritičko razmišljanje učimo i postajemo mudriji.

Informacije su jedna mogućnost, a neograničena količina informacija još jedna mogućnost. Od našeg stava će zavisiti da li će ova mogućnost pokrenuti naše instinktivne metode preživljavanja i uništiti nam životni prostor ili ćemo svesno uložiti mentalni napor i postići neizmeran duhovni napredak.

 

Prilagođeno na osnovu:

1. Senior J, & Gyarmathy E., (2021). AI and Developing Human Intelligence Future Learning and Educational Innovation; New York: Routledge.