Da li je došao kraj univerzitetima kakve znamo?

 

„Činjenica je da se obrazovanje danas nalazi na prekretnici: izbori i akcije koje pravimo oblikovaće živote budućih generacija. Ukoliko ti izbori budu dobri, obezbedićemo im kvalitetne živote. Imamo ogromnu odgovornost, ali i potrebne alate.”

dr Valentin Kuleto 

 

Pitanja koja se ovde postavljaju nemaju svoj isključivi geolokalitet – njihova aktuelnost je univerzalna. 

Uzevši u obzir brojne izazove koje tržište rada i poslodavci različitih profila stavljaju pred kreatore obrazovnih politika i usluga, moramo se i zapitati da li univerziteti stvaraju kadrove koje tržištu nedostaju. Iz toga sledi ključno pitanje – da li oni time zadovoljavaju trenutnu i buduću potražnju za radnom snagom potrebnih profila, veština i kompetencija? 

Mogu li poslodavci svoje poslovanje i razvoj staviti na „hold” kako bi se iškolovao „adekvatan” kadar? Kakva je uloga mladih u ovoj situaciji, dugujemo li njima bolju budućnost i efektnija i efikasnija rešenja?

Da li univerziteti zaista pripremaju studente za buduće karijere?

Izveštaj Svetskog ekonomskog foruma još je 2016. godine ukazivao na to da će 65% dece koja danas polaze u osnovnu školu biti zaposleno na poslovima koji još ne postoje.

Ono što se moramo zapitati jeste da li će ta deca biti adekvatno pripremljena za takve poslove budućnosti, kao i da li će im tradicionalni obrazovni sistemi omogućiti potrebne veštine i kompetencije koje su neophodne za zanimanja budućnosti? 

Strogi akreditacioni standardi i predefinisane kvote naučnostručnih, akademskih, teorijsko-metodoloških i stručno-aplikativnih predmeta u okviru kurikulima koji moraju biti zadovoljeni, kao i usklađenost sa postojećim globalnim studijskim programima u visokom obrazovanju, guše svaku mogućnost za inovacije i razvoj ustanova. Ove ustanove trebalo bi da obezbede da se studenti pripreme za karijere budućnosti. 

Visokoškolske ustanove nisu sposobne u potpunosti da isprate neprekidne i dinamične promene, budući da akreditacioni ciklus traje 7 godina, a studijski program može da se promeni maksimalno 20% u tom periodu. Buduće akreditacione programe studijskih programa ove ustanove kreiraju po uzoru na aktuelne obrazovne profile, kao i programe zemalja čije specifičnosti ne dele, napravljene, u najboljem slučaju, pre nekoliko godina. 

Dodatna iluzija da sami studenti mogu da kreiraju svoj optimalan obrazovni profil daje im se kroz biranje strukture studijskog programa, praveći izbor među strogo definisanim, beskompromisno pripremljenim izbornim predmetima, koji često zavise od kompetencija raspoloživog kadra.

Iz ovoga sledi da nam ustanove nude ono što imaju i što im je najlakse da „skuvaju”. Budućnost nas ubrzano vodi ka modelu učenja koji će omogućavati učeniku da odabere šta želi da nauči, koliko brzo želi to da nauči i kako želi da nauči. Zasad još uvek izgleda kao da su sadašnji obrazovni modeli svetlosnim godinama udaljeni od realnih potreba studenata.

Nastavnici, koji su po regulativi u oblasti visokog obrazovanja, a zarad napredovanja u nastavnička zvanja, uslovljeni bavljenjem naučnoistraživačkim i stručnim radom, ne sarađuju sa privredom u dovoljnoj meri, te su njihova istraživanja najčešće samo puko zadovoljavanje forme uslovljene ovim aktima. 

Nedostatak realnog uvida u specifičnosti profesija i industrije, kao i učešće u konkretnim projektima, ne može dovesti do istinskog profesionalnog razvoja. Nastavnici na ovaj način svoje studente mogu samo učiti o tuđim iskustvima i praksama, bez empirijske prakse.

Da li je studentima univerziteta osiguran dobar povrat na investicije?

Studenti i njihove porodice ulažu značajna finansijska sredstva u visoko obrazovanje i očekuju adekvatan povrat na investicije. Čak i kada su školarine finansirane iz državnog budžeta, što nije slučaj sa privatnim fakultetima i visokim školama, studenti i njihovi roditelji će u svakom slučaju imati značajna izdvajanja za ostale troškove studiranja. Što se duže studira, to se više beleži progresivni rast troškova. Studenti se često preispituju da li im je osiguran dobar povrat na investicije i često napuštaju studije pre diplomiranja u potrazi za poslom. 

U Sjedinjenim Američkim Državama u poslednjoj deceniji zabeležen je rast školarina u državnim fakultetima veći od stope rasta inflacije. Visina troškova studiranja se razlikuje u zavisnosti od toga da li su u pitanju državni ili privatni fakulteti, stanovanje u kampusu ili van njega, i koliki su eksterni troškovi studiranja. Američki univerziteti spadaju među najskuplje u svetu. 

Studenti se stoga preispituju kalkulišući ROI. Za neke studente oportunitetni trošak odlaska na fakultet je previsok, umesto da rade i zarađuju više novca tokom četiri do šest godina, koliko traju studije. Za neke studente dugoročna investicija u visoko obrazovanje nije vredna ovog troška.

Izveštaj Centra za obrazovanje i radnu snagu u kome je rangirano 4.500 obrazovnih institucija otkrio je da diplome osnovnih studija stečene na privatnim fakultetima imaju viši povrat ulaganja (ROI – Return on Investment) od diploma državnih fakulteta 40 godina nakon upisa na studije. Centri za više obrazovanje i programi sertifikacije nude najbolji kratkoročni povrat ulaganja u periodu od 10 godina nakon upisa na studije, međutim diploma osnovnih studija se na kraju uvek pokaže vrednijom od većine dvogodišnjih programa na višim školama. 

Povrat ulaganja kod univerziteta slobodnih veština izgleda ovako: vrednost raste tokom vremena, medijana za povrat ulaganja kod koledža slobodnih veština je za 200.000 dolara veća od medijane ROI svih koledža. Pored toga, vrednost medijane ROI za koledže slobodnih veština posmatrana za period od 40 godina (918.000 dolara) je uporediva sa medijanom četvorogodišnjih studijskih programa inženjerstva i tehnologije (917.000 dolara), ali i četvorogodišnjim studijama biznisa i menadžmenta (913.000 dolara). Kod visokog obrazovanja ponuđena vrednost se uglavnom zasniva na ceni i selektivnosti. 

The Third Way, analitički i ekspertski centar za javne politike, istraživao je ROI na uzorku studenata iz porodica sa nižim primanjima koristeći metriku poznatu kao „Price-to-Earnings Premium” (premija odnosa cene i zarade) ili PEP, otkrivši da u otprilike 20% institucija posmatranih u izveštaju studenti iz porodica sa niskim primanjima zarađuju manje od zaposlenih koji imaju samo diplomu srednje škole, čak i deset godina nakon upisa na studije.   

Istraživanje organizacije Voter Vitals pokazuje da se diploma više škole ili fakultetska diploma osnovnih studija u proseku mogu sasvim lepo naplatiti na tržištu rada, tako da zaduživanje ili uzimanje kredita zarad sticanja diplome ima ekonomskog smisla. Ukoliko oboje rade posao sa punim radnim vremenom od 25. godine, radnik sa diplomom osnovnih studija u proseku zaradi milion dolara više tokom svog radnog veka od radnika koji poseduje samo diplomu srednje škole. Slično tome, radnik sa diplomom više škole u proseku zaradi 360.000 dolara više tokom radnog veka od radnika sa srednjom školom. Stopa nezaposlenosti je niža među onima sa fakultetskom diplomom, a pored toga, takvi radnici imaju i veće šanse da poboljšaju svoj ekonomski status. Naravno, studenti koji se zaduže a ne završe studije, ili oni koji plate visoke školarine da bi stekli diplomu ili sertifikat koji nisu na ceni među poslodavcima, ni izbliza neće tako dobro proći, a taj problem je naročito izražen među profitnim, tj. komercijalnim institucijama. Zapravo, razlika u rezultatima između različitih institucija i akademskih programa može biti znatna, zbog čega budući studenti treba pažljivo da biraju koledž ili fakultet na kome će studirati. 

Zbog svega toga skraćivanje trajanja studija i ponuda programa na kojima studenti stiču kvalifikacije i sertifikate koji se međusobno nadovezuju i dopunjuju, a koji su prepoznati kod poslodavaca ostaje osnovni, iako nedovoljno iskorišćen pristup među obrazovnim institucijama. Zapravo, neki studenti preferiraju kvalifikacije i sertifikate koji se ne stiču na formalnim studijskim programima, a nedavno istraživanje o obrazovanju koje je sproveo Strada-Gallup pokazuje da 65% onih koji završe takve kurseve/obuke veruju da im se takva vrsta obrazovanja isplatila, dok 49% veruje da im je takvo obrazovanje pomoglo da ostvare svoje ciljeve. Obuke i kursevi koje nude centri za više obrazovanje, a koji ne zahtevaju sticanje formalne diplome dobili su najbolje ocene ispitanika u pogledu vrednosti i kvaliteta. Međutim, iako neformalni, kvalifikacije/sertifikati mogu pomoći pojedincu da ostvari kratkoročne ciljeve, dok mogućnost sticanja fakultetske/koledž diplome može da im pomogne da realizuju svoje dugoročne potrebe, čak i ako trenutno nisu svesni da imaju takve potrebe. Što se tiče ROI računice među studentima, ponuda komplementarnih kvalifikacija/sertifikata, skraćivanje trajanja studija, kao i povećanje zarada u budućnosti, presudni su elementi koji utiču na odluku da li će pojedinac provesti 4–6 godina na studijama ili ne. 

Šta poslodavci žele?

Poslodavci sa razvijenim privredama u brzo rastućim industrijama, kao što je slučaj sa Sjedinjenim Američkim Državama, žele kvalitetnu i sposobnu radnu snagu, koja je odmah dostupna, stoga su u stalnoj potrazi za talentovanim radnicima, a ponuda kadrova na tržištu rada ne raste potrebnom brzinom. 

I pre pandemije brojne vodeće svetske kompanije su u svoje HR prakse uvele trendove smanjenja potrebnog nivoa obrazovanja za pojedina radna mesta iz kategorije „belih okovratnika” za, na primer, poslove analitike podataka, sajberbezbednosti i nekih drugih poslova iz domena informacionih tehnologija. Kako bi privukle kandidate, one smatraju da će dobar program obuke i razvoja omogućiti ovim kandidatima sticanje potrebnih veština. 

Brojni su primeri saradnje vodećih svetskih kompanija i lokalnih univerziteta na specijalno dizajniranim studijskim programima, posebno prilagođenim njihovim potrebama. Danas znanje zasigurno ima primat nad diplomom i poslodavci su skloni tome da misle da diploma ne može zaseniti nečiju sposobnost da donosi odluke i rešava probleme. 

Naravno, nisu za sve poslove smanjene potrebne kvalifikacije, već samo za poslove tzv. srednjih veština (opšta definicija srednjih veština ili kvalifikovanog posla je pozicija za koju je potrebna najmanje diploma srednje škole, ali manje od četvorogodišnje fakultetske diplome). Ostaje otvoreno pitanje da li će se ovakav trend preneti i na druge privrede i kakav je uticaj toga na tržište rada i sektor visokog obrazovanja. Ono što je sigurno jeste da je dobro rešenje i odgovor za narasle potrebe za radnom snagom. 

Svakog dana svet se pomera ka paradigmi koja zahteva od poslodavaca i vlasnika kompanija da angažuju visoko kvalifikovane pojedince. Njima nisu potrebni tipovi „majstora za sve zanate”, potkovani opšteobrazovnim znanjima. U realnom poslovnom svetu sve što se računa jeste da li zaposleni može ili ne može da ostvari organizacione ciljeve koje njegov poslodavac od njega očekuje. To je nešto što tradicionalno školovanje ne pruža.

Šta još može da se uradi? Da li je za pojedine obrazovne profile smanjenje vremena studiranja dobro rešenje?

Aktuelni obrazovni sistemi i nastavni procesi obrazuju decu za zanimanja koja neće biti aktuelna kada ona izađu iz školskih klupa i fakultetskih amfiteatara, radeći to na skup, odnosno neefikasan način, bez promisli o personalizaciji, odnosno obrazovanju po meri učenika. Takođe, ovo dovodi do neodgovaranja na realne potrebe savremenog tržišta i zahteva poslodavaca. 

Sadašnji pristup u obrazovanju, iako u nekim društvima kreiran po socijalističkom modelu, ipak ima elitistički pristup jer je rezervisan za one koji mogu sebi da priušte odlaganje početka karijere za 4 ili više godina. Današnje obrazovanje karakterišu usmerenje ka prošlim, a ne budućim vremenima, zastareli kurikulumi, prepisana rešenja i sporost. 

Gubimo li trku sa vremenom i kakve posledice će osetiti naša deca i celokupno društvo ako ne prekinemo sa lošim praksama? 

Činjenica je da se obrazovanje danas nalazi na prekretnici: izbori i akcije koje pravimo oblikovaće živote budućih generacija. Ukoliko ti izbori budu dobri, obezbedićemo im kvalitetne živote. Obilje tehničkih inovacija koje su deo savremenog sveta mogu se iskoristiti za oslobađanje ljudskih potencijala. Imamo mogućnost da obučimo i unapredimo ogroman broj pojedinaca u kratkom roku, da danas napravimo takve „sigurnosne sisteme” koji će zaštititi buduće generacije od siromaštva i da razvijemo održive obrazovne modele koji će usmeravati našu decu ka opštem boljitku. 

Zbog toga stvaraoci obrazovnih politika i privreda moraju da formiraju takvo partnerstvo koje će obezbediti ekonomski razvoj, oživljavanje i transformaciju različitih sektora i regija, promene u svetu rada, zarade i otvaranje novih radnih mesta, razvoj novih profesija, za šta će biti neophodan i novi pristup obrazovanju, nove veštine i nov način učenja, jednakost u dostupnosti obrazovanja i inkluzija, odnosno mogućnost da obrazovanje bude dostupno svima bez obzira na pol, rod, društveni status i druge razlike.

U skoroj budućnosti mora doći do potpune promene paradigme u razmišljanju i od tradicionalnog školskog modela (gde su nastavni plan i program unapred određeni) se preći na prelazni školski model, koji se fokusira isključivo na model škole baziran na interesima i stručnosti pojedinca i čija je jedina svrha i cilj da pokrene tu osobu ka sticanju potrebnih veština i kompetencija.

Sveobuhvatna reforma visokog obrazovanja, menjanje zastarelih obrazovnih politika i praksi, ali i adekvatna ponuda neformalnog obrazovanja predstavljaju platformu na kojoj se može graditi obrazovanje budućnosti. To ne znači da će izumreti formalno obrazovanje – tradicionalno školovanje je i dalje potrebno. Univerziteti i koledži imaju mesto u društvu. Ako studenti slede tradicionalne puteve karijere, kao što su lekari, advokati, nastavnici i drugi koji zahtevaju ono što je potrebno u ovim oblastima, tradicionalni univerziteti će nastaviti da postoje dok god promene u društvu i tehnologiji ne nametnu alternativu.

Pažljivo kreirani programi formalnog i neformalnog obrazovanja, usklađeni sa realnim potrebama tržišta rada i tražnjom poslodavaca, često i finansirani od strane istih tih poslodavaca, praćeni dobrim „onboarding” obukama zasigurno su efikasnija rešenja za brojne privredne i društvene izazove. Univerziteti budućnosti zasnovani na savremenim obrazovnim modelima, kao i realnim privrednim i društvenim potrebama, sa predstavnicima privrede kao priznatim stejkholderima zameniće postojeće – kojima je po svemu sudeći „odzvonilo”.

 

Izvori:

 

1. World Economic Forum (2016). The future of Jobs, Global Challenge Insight Report. Dostupno na: https://www3.weforum.org/docs/WEF_Future_of_Jobs.pdf (pristupljeno 26. 4. 2022)
2. Center on Education and the Workforce Report (2022). Dostupno na: https://cew.georgetown.edu/cew-reports/collegeroi/ (pristupljeno 23. 4. 2022)
3. Third Way (2021). Student roi for higher the rol of digital learning. Dostupno na: https://wcet.wiche.edu/frontiers/2021/09/29/student-roi-for-higher-ed-the-role-of-digital-learning/ (pristupljeno 23. 4. 2022)
4. Volter Vitals (2020). Who owes all that student debt? And who’d benefit if it were forgiven? Dostupno na: https://www.brookings.edu/policy2020/votervital/who-owes-all-that-student-debt-and-whod-benefit-if-it-were-forgiven/ (pristupljeno 24. 4. 2022)
5. Strada-Gallup Education Survey (2021). Examining the Value of Nondegree Credentials. Dostupno na: https://cci.stradaeducation.org/pv-release-july-28-2021/ (pristupljeno 24. 4. 2022)