BUDUĆNOST OBRAZOVANJA, POGLED OECD-A (2): STRATEŠKE PERSPEKTIVE ZA MEĐUNARODNI RAD NA OBRAZOVANJU I VEŠTINAMA
„Obrazovanje mora da se razvija kako bi ispunilo sve potrebe koje nameću društva koja se takođe neprestano razvijaju. Ljudi mogu da ostvare svoj pun potencijal tokom celog života, od detinjstva do starosti, ako su im pružene najbolje mogućnosti da steknu neophodna znanja, veštine, stavove i vrednosti.”
Dr Valentin Kuleto
Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj – OECD (Organisation for Economic Co-operation and Development) pripremila je dokument „Izgradnja budućnosti obrazovanja”, razmatrajući niz pitanja koja odražavaju ili imaju uticaj na budućnost obrazovanja, kao što su Strateške perspektive za međunarodni rad na obrazovanju i veštinama.
Međunarodna dimenzija
Početkom 20. veka nastao je okvir za međunarodnu diskusiju i uzajamno učenje. Obrazovni sistemi su oduvek bili u interakciji, zadržavajući čvrste veze sa nacionalnom istorijom, jezikom i kulturom. Učenici, nastavnici i naučnici su razmenjivali ideje, teorije i prakse. Međunarodna, komparativna perspektiva je postepeno, polako ali odlučno, dobijala na značaju u razvoju politika i procedura. Od Drugog svetskog rata formirane su razne multilateralne organizacije koje okupljaju mnoge nacije radi uspostavljanja mira i postizanja ekonomskog uspeha. Globalizacija se ponekad doživljava kao zaštita interesa elita i bogatih ljudi. Rastući otpor prema globalizaciji kulminirao je nizom političkih događaja, koji su doveli do pojave više nacionalističkih, pa čak i protekcionističkih politika. Epidemija i posledice koje je ostavila mogu dovesti do pogoršanja izolacionističkih narativa. U današnje vreme značaj multilateralizma mora se jasnije prikazati.
Međunarodna saradnja je sada suštinski deo upravljanja obrazovanjem. Njena svrha je da obezbedi forum za upoređivanje, saradnju i učenje iz iskustava drugih. Odsustvo varijacija u mnogim karakteristikama i strukturnim komponentama obrazovnih sistema unutar različitih nadležnosti otežava procenu njihove efikasnosti. Međunarodna poređenja dodaju novi značajan izvor znanja. Korišćenje najboljeg raspoloživog znanja, učenje o tome šta funkcioniše u kom kontekstu, suočavanje sa idejama i angažovanje u vršnjačkom učenju mogu doprineti boljem radu različitih nadležnosti. Međunarodna tela takođe koriste uporedne statistike, istraživanja i recenzije kolega da bi savetovali državne vlade o primeni i evaluaciji obrazovne politike. Merenja performansi rada postaju moćni alati za razvoj i sprovođenje politike. Uporedivi podaci i indikatori postaju dragoceno sredstvo za kreatore politike za ispitivanje i upoređivanje obrazovnih sistema.
Mogućnosti i sposobnost samostalnog delovanja
Cilj obrazovanja je da osnaži učenike, kako individualno tako i kolektivno. Obrazovni sistemi se moraju prilagoditi društvima koja se neprestano menjaju. Moraju da pruže adekvatne mogućnosti ljudima da razviju znanja, veštine, stavove i vrednosti koje im omogućavaju da ostvare svoj potencijal tokom celog života – od ranog detinjstva do starosti. Da bi napredovali u svetu koji se stalno menja, učenicima je potrebna razvijena sposobnost samostalnog i zajedničkog delovanja. Treba da razviju osećaj odgovornosti za aktivno učešće u izgradnji društva i sposobnost da definišu ciljeve i preduzmu akcije za njihovo postizanje, uključujući i realizaciju svog učenja. Razvijanje sposobnosti samostalnog delovanja u svom životu i obrazovanju je samo po sebi rezultat sposobnosti sistema da pruže prilike za učenje. Učenici će morati da preuzmu potpunu odgovornost u osmišljavanju i konstruisanju sopstvene putanje učenja, kombinujući institucionalizovano formalno i neformalno obrazovanje sa samousmerenim, samostalnim i informalnim učenjem. Ovo postavlja razvoj širih, transverzalnih veština, kao i stavova, vrednosti i metakognitivnih veština, na isti nivo sa tradicionalnim disciplinarnim znanjem. Međutim, učenicima će biti potrebne smernice i podrška da razviju sposobnost samostalnog delovanja u procesu oblikovanja svog obrazovanja. Oni će morati da veruju da će različita institucionalna okruženja za učenje prepoznati njihovo prethodno obrazovanje kroz njihova priznanja koja im omogućavaju da se neprimetno ponovo povežu sa institucionalnim i neformalnim učenjem. Pojava pandemije je povećala potrebu za osnaživanjem učenika. Pandemija testira snagu kako obrazovanja tako i učenika da pruže najbolje prilike za učenje čak i u izazovnim okolnostima. Čak i sada, kada škole ponovo postaju potpuno funkcionalne, jedna od lekcija koje treba naučiti iz iskustava stečenih tokom pandemije biće da škole i nastavnici moraju da neguju sposobnost delovanja, metakogniciju i samokontrolu isto koliko i kognitivni razvoj. Nastavnici se takođe podstiču da promovišu socijalnu inkluziju i integrišu učenike iz različitih društvenih, kulturnih i etničkih sredina.
Obrazovni sistemi koji ne uspevaju da budu pravični i podrže jednakost, dozvoljavaju da se talenat protraći, u vreme kada sve zemlje prelaze na privrede i društva kojima je potrebno mnogo znanja, iskustva i veština da bi bila uspešna. Štaviše, pojava pandemije je dovela do značajnog porasta nejednakosti u obrazovanju. Deca čiji su roditelji finansijski stabilniji imaju resurse i podršku da održe ili poboljšaju svoje akademske rezultate, dok učenici čiji roditelji nisu finansijski stabilni u velikoj meri trpe posledice toga. Kada se škole zatvore, mreže socijalne podrške posustaju, a učenici iz materijalno ugroženih porodica nemaju dovoljnu podršku kod kuće ili u svojim zajednicama.
Profesionalni edukatori
Iako se očekuje da će popularnost samousmerenog učenja pomoću tehnologije rasti, učenje je društveni proces koji uključuje učenike i druge članove zajednice. Nastavnici su profesionalci koji dizajniraju i konstruišu okruženja za učenje i procese učenja. Oni takođe pomažu učenicima u učenju koristeći različite taktike u obrazovanju. Moraju posedovati dobro znanje i razumevanje sadržaja koji predaju, kao i samog procesa učenja. Moraju znati kako da daju instrukcije, pomažu i podučavaju. Kao zaposleni na prvoj liniji sistema, nastavnici,su oličenje značajnog akademskog i iskustvenog znanja. Obrazovanje nastavnika je takođe važan cilj javne politike. On uključuje privlačenje talenta, zadržavanje odličnih edukatora, kao i pružanje neophodne obuke i pomoći da započnu i ostanu na pravom putu u svojoj karijeri. Takođe je potrebno uspostaviti dobre strukture karijera uz konkurentne naknade i beneficije, bezbedne uslove rada i očuvati poverenje javnosti u nastavni proces. Savremeni obrazovni sistemi takođe moraju uzeti u obzir druge edukatore, bilo da su treneri na radnom mestu ili tutori i vršnjaci u samoorganizovanim zajednicama za učenje.
Obrazovne institucije
Mnoge zemlje se i dalje oslanjaju na specifična institucionalna okruženja za učenje, kao što su škole (koje između ostalog uključuju centre za obrazovanje u ranom detinjstvu, univerzitetske kampuse, centre za stručno obrazovanje i obrazovanje odraslih). Iako je javna politika ključna u održavanju i unapređenju obrazovnih institucija, ona ne zahteva da država obezbeđuje ili poseduje obrazovne institucije. Umesto toga, javne vlasti, zajedno sa mnogim drugim akterima i zainteresovanim stranama, moraju da obezbede visokokvalitetna, pravična i inovativna okruženja za učenje.
Obrazovni sistemi
Kvalitet, jednakost, efikasnost i inovacije u obrazovanju su od suštinskog značaja, ali mnoge zemlje se bore da to postignu. Neophodno je preurediti i obnoviti zastarelu fizičku infrastrukturu kako bi se ona prilagodila savremenijem obrazovanju. Iskustvo stečeno tokom pandemije COVID-19 može pomoći obrazovnim sistemima da prilagode obrazovanje kako bi ono bilo isplativije i efikasnije, smatra OECD.
OECD (2021). Izgradnja budućnosti obrazovanja. Dostupno na: https://www.oecd.org/education/future-of-education-brochure.pdf (pristupljeno: 15. 10. 2022)
