BUDUĆNOST OBRAZOVANJA, POGLED OECD-A (3): Tri uslova za rad u obrazovanju orijentisan ka budućnosti
„Učenje kod ljudi se najčešće odvija u profesionalizovanim institucionalnim sistemima. Učenje je efikasnije kada je intenzivno, ciljano i podržano od strane dobrih predavača i institucija. Međutim, važnost formalnog obrazovanja ne bi trebalo da stavi u drugi plan činjenicu da se veći deo učenja kod ljudi odvija i van učionica.”
Dr Valentin Kuleto
Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj – OECD (Organisation for Economic Co-operation and Development) razmatra tri uslova za rad u obrazovanju orijentisan ka budućnosti: poboljšanje razumevanja učenja kod ljudi, prevazilaženje formalnog obrazovanja i razvoj novog pristupa ravnopravnosti i inkluziji u obrazovanju. Uspešni pomaci ka inovativnoj i budućnosti orijentisanoj ka međunarodnoj karijeri u obrazovanju zavise od napretka ostvarenog u okviru ova tri uslova, otkriva OECD u dokumentu „Izgradnja budućnosti obrazovanja”.
Poboljšanje razumevanja učenja kod ljudi
OECD smatra da se obrazovanje, u poređenju sa drugim domenima javne politike, kao što je zdravstvo, sporo razvija u sistem koji je u potpunosti zasnovan na dokazima. Baza znanja koju koriste nastavnici, rukovodioci škola i kreatori politike je zastarela, a takođe nedostaju i metode za prenos, širenje i pretvaranje tog znanja u politiku i praksu. Ovo utiče na kvalitet i efikasnost iskustava učenja, kao i na produktivnost ulaganja u obrazovanje. Istorijski gledano, obrazovni sistemi su se širili bez temeljnog razumevanja optimalnog dizajna sistema učenja. Na primer, ekonomisti i psiholozi su nedavno shvatili vrednost sticanja obrazovanja tokom ranog detinjstva. Takođe se razvija proučavanje usvajanja jezika i formiranje numeričkih pojmova. Naše razumevanje procesa učenja kod ljudi se poboljšalo, pa mu je potrebna tradicionalna didaktika. Uzimanje najboljeg dostupnog istraživačkog znanja i dokaza o učenju i njihovo pretvaranje u uvide i formate relevantne za politiku su od suštinskog značaja za poboljšanje i inovaciju obrazovanja. Jedan od važnih domena naučnog istraživanja učenja kod ljudi je interakcija između dobrobiti, kognitivnog razvoja, motivacije za uspehom i načina razmišljanja usmerenog ka napretku. Proteklih godina dobrobit učenika je postala suštinska dimenzija obrazovanja. Dobrobit danas oblikuje društvene i emocionalne okolnosti za uspešno i dugotrajno učenje. Učenje trpi kada sociopsihološka klima nije odgovarajuća.
U nedavnom radu OECD-a u obrazovanju posebna pažnja je posvećena pitanjima kao što su pozitivna školska klima, podrška nastavnika i negativan uticaj vršnjačkog nasilja u njegovim mnogim različitim oblicima itd. Ova pitanja se odnose na motivaciju i dobrobit koje su neophodne za učenje. Budućnost istraživanja učenja verovatno će inspirisati pojavu novih koncepata dizajna za uspešna i podržavajuća okruženja za učenje. Buduća okruženja za učenje će se fokusirati na razvoj sposobnosti samostalnog učenja i redefinisati uloge nastavnika i predavača. Nauka o učenju može podržati kolektivno razmišljanje o tome. Novi uvidi u učenje kod ljudi, uključujući temelje razvoja, kao i u osetljiv period kognitivnog razvitka, pomoći će da se poboljša nastavni plan i program.
Prevazilaženje formalnog obrazovanjaa
Formalno obrazovanje u profesionalizovanim institucionalnim okruženjima je najčešći prostor za učenje kod ljudi. Ipak, jedinstvene postavke učenja ljudske civilizacije u određenom vremenu i prostoru nisu nestale. U velikoj meri učenje je efikasnije kada je intenzivno, ciljano i podržano od strane dobrih predavača i odgovarajućih institucija. Međutim, važnost rasprostranjenosti formalnog obrazovanja ne bi trebalo da stavi u drugi plan činjenicu da se veći deo učenja kod ljudi odvija i van učionica.
Većina početnog učenja se odvija u porodicama i zajednicama. Snaga društvenog porekla u objašnjavanju ishoda učenja u uzrastu od 15 godina je delimična mera bogatstva prethodnog učenja. Značajna iskustva izvan formalnog okruženja jačaju i dopunjuju ono što učenici uče u školi. Iskustveno učenje čini formalno učenje mogućim.
Savremeni obrazovni sistemi moraju da prihvate ovaj širi spektar mogućnosti učenja u njihovom dizajnu i povežu ih sa učenjem u institucionalnom sektoru. Same škole pružaju mnoge mogućnosti za informalno učenje. Nije sve obrazovanje u školi po definiciji formalno. Razmislite koliko nastavnici mogu biti saosećajni i koliko mogu pružiti podršku u razvijanju uzajamnog poverenja i empatije. Sport, vannastavne aktivnosti, ono što se dešava na igralištima itd. značajno utiču na učenje i dobrobit dece. Osmišljavanje neformalnog i informalnog obrazovanja je sve samo ne lako i zahteva kontrolu i proveru prikupljanja podataka, analitičkih instrumenata i konceptualnih okvira.
Rad na stručnom obrazovanju i usavršavanju (VET – Vocational Education and Training) ispituje kako su obuka na radnom mestu i neformalno učenje povezani sa formalnim obrazovanjem. Rad na obrazovanju i brizi u ranom detinjstvu (ECEC – Early Childhood Education and Care) fokusira se na okruženja za učenje koja brišu granice između formalnog i neformalnog obrazovanja. Rad na socijalnim i emocionalnim veštinama nastavlja da razotkriva uloge porodica, zajednica i škola u promovisanju tih veština. Međunarodna saradnja mora napraviti korak dalje u ovome. Koncepti kao što su sposobnost samostalnog učenja, biografsko učenje i, naravno, celoživotno učenje pokazuju da učenici razvijaju znanje, veštine, stavove i vrednosti kroz integraciju iskustava iz širokog spektra životnih okruženja. Informalno učenje je značajna, ali nepoznatna oblast. OECD smatra da odgovarajuće zaposlenje i radna mesta promovišu učenje i razvoj veština. Ljudi mogu da uče jedni od drugih u kulturama koje neguju saradnju i radnim okruženjima koja je podstiču. Drugi primeri iz arhitekture i urbanističkog planiranja dodatno naglašavaju važnost neformalnog učenja – fizička interakcija, selidba, snalaženje u komplikovanim situacijama i putovanja – sve to utiče na kognitivni i nekognitivni razvoj. Rani pokazatelji pretraživanja na internetu u vezi sa obrazovanjem u pogledu podataka Google pretrage sugerišu da je došlo do povećanja informalnog učenja. Podsticanje informalnog učenja nije lako, ali je obećavajuće područje rada. Uvidi iz bihevioralne ekonomije o podsticanju specifičnih ponašanja takođe mogu podstaći interesantne ideje. Pošto su ulaganja u infrastrukturu retka, jurisdikcijama je često teško da izgrade sistematsko iskustvo, naglašavajući važnost međunarodne razmene znanja.
Razvoj novog pristupa ravnopravnosti i inkluziji u obrazovanju
Ravnopravnost u obrazovanju i učenju je pitanje koje se nalazi veoma visoko na političkoj agendi, i to sa dobrim razlogom. Iako je proširenje obrazovanja otvorilo mogućnosti za mnogo više učenika, školski sistemi i dalje diskriminišu i segregiraju. Na primer, naše poreklo utiče na obrazovne rezultate, uspeh i neuspeh i društveni status. Ovo je u suprotnosti sa jednim od osnovnih principa proširenja obrazovanja: verovanjem da talenat, trud i zasluge vode ka uzlaznoj društvenoj mobilnosti. Pravedni obrazovni sistemi obezbeđuju da lične i društvene okolnosti učenika, uključujući faktore kao što su pol, etničko poreklo, status izbeglica i posebne obrazovne potrebe, ne određuju njihovo postizanje obrazovnog potencijala. Obrazovanje, međutim, nije u potpunosti prihvatilo inkluzivni pristup koji prepoznaje različitost učenika i pruža jednake šanse za uspeh za sve. U ekonomiji zasnovanoj na znanju, makrosocijalni trošak obrazovne isključenosti je veoma visok za sistem socijalne zaštite zbog izgubljenog talenta i budućih troškova obrazovnog neuspeha. U ovakvom okruženju naučne i političke diskusije su istakle važnost inkluzivnosti u obrazovanju. Sistemi inkluzivnog obrazovanja dopiru do svih učenika tako što odgovaraju na raznolikost njihovih potreba i obezbeđuju samopoštovanje i osećaj pripadnosti pojedinaca zajednici. Zabrinutost oko ravnopravnosti u obrazovanju ranije je bila usredsređena na pitanje pola, socioekonomskog statusa, stepena obrazovanja roditelja (npr. PIAAC – Programme for the International Assessment of Adult Competencies – Program za međunarodno ocenjivanje kompetencija odraslih), zanimanja roditelja i kulturnog kapitala (na primer, prosto rečeno, sposobnost roditelja ili vršnjaka da koriste ekonomske, društvene, kulturne i obrazovne resurse), jer ovi faktori utiču na sposobnost deteta da ima korist od učenja u školi, bilo direktno ili indirektno preko školskih resursa, utičući na ishode učenja.
Ovaj pristup treba proširiti kako bi se obuhvatio širi spektar dimenzija kao što su rodni stereotipi, društveno i kulturno poreklo, istorija migracija, geografski položaj ili starost i njihova ukrštanja. Rodne uloge i stereotipi igraju značajnu ulogu u uticaju na izbore obrazovanja i zanimanja žena i muškaraca. Žene i dalje izbegavaju tradicionalno muške obrazovne staze i karijere poput STEM programa u mnogim zemljama. Kako se obrazovne mogućnosti sve više koncentrišu na određenim lokacijama, prostorna segregacija je od suštinske važnosti u stvaranju obrazovnih mogućnosti.
Ravnopravnost je dodatno prešla u prvi plan tokom perioda pandemije. Šta god da stručnjaci kažu o prosečnom gubitku motivacije za učenje i dobrobiti učenika izazvanim zatvaranjem škola, jasno je da se pitanje neravnopravnosti među učenicima pogoršalo. Nedostatak resursa za školovanje kod kuće i na daljinu, pristupa internetu i prostora za učenje u miru i tišini, praktičnih digitalnih uređaja, podrške i saveta roditelja, razvijenih odnosa između škole i porodice i profesionalne podrške za nastavnike – doprineo je poteškoćama sa kojima su se suočavali mnogi učenici u nepovoljnom položaju, smatra OECD.
OECD (2021). Izgradnja budućnosti obrazovanja. Dostupno na: https://www.oecd.org/education/future-of-education-brochure.pdf (pristupljeno: 15. 4. 2022)
