Obrazovanje odraslih je snažan faktor ekonomskog razvoja, povećanja produktivnosti i konkurentnosti privrede, unapređenja zapošljavanja i mogućnosti za zapošljavanje i smanjenja regionalnih disproporcija u ekonomskom razvoju.

Iz ovih razloga dolazi do sve većeg isticanja značaja kontinuiranog obrazovanja. Sve više se susrećemo sa pojavom pomeranja fokusa sa formalnog na neformalno obrazovanje. Čak, iako pretpostavimo da formalno obrazovanje nudi adekvatna znanja koja su neophodna čoveku za uspešno obavljanje posla, a nažalost daleko smo od te pretpostavljene idealne slike, brze ekonomske, tehničke, tehnološke i socijalne promene stavljaju pred individuu zahtev za stalnim usvajanjem novih znanja.

U ovakvim uslovima odrasla osoba, bilo da je reč o zaposlenoj ili osobi koja je u procesu traženja posla, susreće se sa imperativom brzog praćenja promena u modernom društvu i uspešnog prilagođavanja njima. Ovo je jedino moguće uz stalno usvajanje novih veština i znanja. Postavlja se pitanje da li tradicionalno obrazovanje može da zadovolji rastuće obrazovne potrebe odrasle individue?

Pri odgovoru na ovo pitanje moramo poći od karakteristika odraslih u procesu učenja. Knowles je među prvima naglasio razlike u procesu učenja među decom i odraslima. Osnove njegove teorije su i danas prihvaćene, mada su pretrpele izvesne kritike i unapređenja. Njihovom analizom dolazimo do toga da je prvo što moramo imati u vidu, to da odrasli imaju bogato iskustvo koje moramo uvažiti i iskoristiti u procesu učenja. Dalje, da oni imaju već donekle izgrađen stil učenja i da je svaka idndividua drugačija prema svojim sposobnostima i potrebama tj. osobena. Tome moramo dodati i potrebu odrasle osobe da upravlja svojim vremenom i da organizuje proces učenja i usklađuje ga sa mnogobrojnim obavezama koje ima. Ono što je možda i najvažnije, odrasla osoba ne uči da bi formirala neki opšti set znanja, već je učenje u funkciji rešavanja konkretnog problema ili izvođenja nekog vida performanse.

Koliko god da se tradicionalna nastava usavrši i poboljša po pitanju kvaliteta ona ostaje prilagođena potrebama prosečnog učenika. Odrasloj individui ovo ne odgovara iz mnogih razloga. Ako je glavni zahtev brzo se prilagoditi promenama, onda je od primarne važnosti za odrasle da mogu da u potpunosti upravljaju svojim procesom učenja. Neophodno je da im bude omogućeno da uče u vremenu koje im preostaje nakon izvršenja brojnih obaveza, da napreduju tempom koji je određen njihovim sposobnostima i predhodnim predznajem, da im bude omogućeno da koriste stil učenja koji im lično najviše odgovara, da se fokusiraju na sadržaje koji su im u datom momentu neophodni. Na sve ove zahteve tradicionalna nastava ne uspeva adekvatno da odgovori ne samo zbog očiglednog sporog prilagođavanja izmenjenim obrazovnim potrebama društva, već i zbog ograničenja koja se nalaze u samoj njenoj strukturi, a to je pre svega orjentacija ka prosečnom ili tipičnom učeniku. Ove činjenice nas vode ka zaključku da učenje na daljinu predstavlja najbolji put da odrasla osoba uspe da zadovolji svoje rastuće obrazovne potrebe koje su stavljene u fokus napretka na svim životnim poljima ubrzanom dinamikom društvenih promena.

Dalje se postavlja pitanje u kojoj je meri odrasla individua pripremljena za ovaj poduhvat? Osim osnovne kompjuterske pismenosti od nje se očekuje i da preuzme samoinicijativu u procesu učenja i da se samoorganizuje. Tu treba imati u vidu da nas formalni sistem obrazovanja snabdeva mnogim znanjima iz različitih oblasti, ali nam još uvek u nedovoljnoj meri omogućava da steknemo najbitniju veštinu u modernom društvu, a to je veština uspešnog i brzog učenja. Iz predhodno navedenih razloga neophodno je da se u razvoju učenja na daljinu ne insistira samo na tehničkoj unapređenosti platforme za učenje, nego i na poštovanju obrazovnih karakteristika polaznika. Dakle, iako odrasla individua ima potrebu da sama organizuje proces obrazovanja, njoj je i dalje neophodno omogućiti podršku u tom procesu i stalno je savetovati i pratiti u napretku. Ne smemo otići u krajnosti čuvene McGregor-ove XY teorije, tj. ne smemo pretpostaviti ni da je čoveku u obrazovnom procesu potrebna potpuna kontrola, niti da je sposoban za potpunu samostalnost, već realno moramo sagledati njegove mogućnosti i pružiti mu podršku u procesu učenja. Učenje na daljinu pruža velike mogućnosti u ovom pogledu, jer ne mora da ima u fokusu prosečnog učenika, već je sposobno da pravilnom organizacijom izađe u velikoj meri u susret osobenostima svakog polaznika, zato ono postaje imperativ u obrazovanju odraslih.

Suština je u razvoju umeća brzog prilagođavanja promenama, koju moderno društvo ne stavlja samo kao zahtev pred pojedinca, već i pred sam sistem obrazovanja.