Obrazovanje

Konektivizam kao pedagoški model budućnosti: Kako se odvija učenje kroz povezivanje sa okruženjem i da li je znanje svuda oko nas?

Transformacija društva pod uticajem digitalnih tehnologija rezultovala je i promenama načina na koji učimo. Pojedini teoretičari smatraju da, usled sveopšte digitalizacije, učenje sada izlazi iz okvira škola i drugih obrazovnih institucija.

Znanje nam ne prenose isključivo učitelji, nastavnici i profesori, niti je učenje jednostavan proces koji se odvija unutar nas. Učimo u interakciji sa svojim okruženjem, kako sa ljudima i organizacijama tako i sa tehnološkim uređajima, hardverom, softverom.

Ovakav stav zauzimaju pre svega teoretičari konektivizma.

Učenje nekad i sad

Idejni tvorac konektivizma jeste predavač sa Univerziteta u Teksasu Džordž Simens, koji je osmislio i Massive Open Online Course (MOOC). Ovaj profesor psihologije uvideo je značaj digitalnih tehnologija za učenje koji postojeće teorije, poput biheviorizma i konstruktivizma, ne uzimaju u razmatranje.

Konektivizam, za razliku od njih, ne zanemaruje ulogu koju u sticanju znanja igraju veb-pretraživači, mogućnost učenja putem interneta, onlajn diskusioni forumi i drugi moderni kanali komunikacije.

Jednostavno rečeno, konektivisti tvrde sledeće:

  • Učenici najbolje savladavaju gradivo kada su obučeni da, korišćenjem tehnologije, međusobno stvaraju svojevrsne društvene mreže koje će upotrebljavati u svrhe učenja. Primer ovoga jeste da učenici kreiraju Google forme za istraživanje stavova svojih vršnjaka povodom vakcinacije zarad pisanja seminarskog rada iz biologije. Centralno načelo većine teorija učenja jeste da se ono dešava unutar individue. Čak i socijalkonstruktivisti, koji smatraju da je učenje društveno usvojeno, u tom procesu fokus stavljaju na pojedinca.

Nedostatak većine teorija jeste to što se ne osvrću na učenje koje se dešava izvan ljudi, tj. znanje koje im je na raspolaganju kroz tehnologiju i kojim tehnologija manipuliše. Takođe, ne opisuju na koji način se učenje dešava u organizacijama.

Zašto svoje znanje čuvamo kod svojih prijatelja?

Sveprisutnost naprednih tehnoloških izuma i život i rad u digitalizovanom svetu su naterali jedinku da deluje van dometa sopstvenog znanja, odnosno da donosi odluke istražujući informacije i reagujući u skladu sa inputima do kojih je došla. Sposobnost sinteze i prepoznavanja veza i obrazaca tokom prikupljanja podataka tako je postala dragocena veština koja služi za razumevanje šireg konteksta.

Pojedincima je danas lako dostupan ogroman broj informacija koje ne mogu u potpunosti da procesuiraju i provere, ali su primorani da na osnovu njih preduzmu određene akcije, što rađa zabrinutost.

Sticanje odgovarajućih kompetencija u odsustvu umeća umrežavanja informacija, znanja i koncepata u 21. veku ne bi bilo moguće.

Profesorka Karen Stivenson, koja se bavi izučavanjem uticaja različitih društvenih i drugih digitalnih mreža na tok usvajanja znanja, na ovu temu izjavila je sledeće: „Iskustvo se odavno smatra najboljim učiteljem. Ipak, s obzirom na to da ne možemo sve lično da iskusimo, mi to činimo kroz iskustva drugih ljudi i kroz njih same. Načelo ‘Čuvam svoje znanje kod svojih prijatelja‘ oslikava proces sticanja znanja kroz umrežavanje sa drugima.”

Konektivizam najuspešnije možemo predstaviti kroz metaforu sa čvorovima i vezama. Džordž Simens je definisao čvorove kao „sve elemente koji mogu da se povežu sa drugim elementima”, a veze kao „svaki vid povezivanja između čvorova”.

Kroz agregaciju čvorova nastaju mreže koje, prema Simensu, imaju sledeće karakteristike ili elemente:

  • sadržaj (podaci ili informacije);
  • interakcija (okvirno formiranje veza);
  • statični čvorovi (stabilna struktura znanja);
  • dinamični čvorovi (neprestano promenljivo znanje na osnovu novih podataka i informacija);
  • čvorovi koji se samostalno ažuriraju (čvorovi koji su čvrsto povezani sa originalnim izvorom i održavaju aktuelnost);
  • emocionalni elementi (emocije koje utiču na mogućnost formiranja veza i čvorišta).

Fundamentalni principi i način funkcionisanja konektivizma

Džordž Simens je naveo ukupno osam fundamentalnih principa konektivizma:

  1. Učenje i znanje počivaju na različitim mišljenjima;
  2. Učenje je proces povezivanja specijalizovanih čvorova ili izvora informacija;
  3. Znanje se može skladištiti i u neljudskim objektima;
  4. Kapacitet da se zna više je važniji od onoga što je trenutno poznato;
  5. Radi olakšavanja kontinuiranog učenja, treba negovati i održavati veze;
  6. Sposobnost uviđanja veza između oblasti, ideja i koncepata predstavlja suštinsku veštinu;
  7. Učenje treba da se temelji na aktuelnim i pravovremenim podacima;
  8. Pojedinac uči i kroz donošenje odluka. Biranje onoga šta ćemo naučiti i značenje informacija sagledavaju se kroz sočivo promenljive stvarnosti. Čak i u slučaju da trenutno postoji pravi odgovor na određeno pitanje, on će možda već sutra biti pogrešan zbog promene stanja i informacija koji utiču na odluku.

Pored svih razlika koje postoje između konektivizma i drugih teorija učenja, konektivizam ipak posmatra individuu kao početnu tačku procesa učenja.

Lično znanje je sastavljeno od mreža koje se hrane organizacijama i institucijama koje zauzvrat hrane znanje u drugim mrežama i pružaju ga nekim drugim pojedincima.

Ovakav ciklus razvoja znanja omogućava nam da ostanemo u toku sa oblastima koje nas zanimaju kroz veze koje smo stvorili.

Da li ste znali? Na svakih 18 meseci čovečanstvo je dvostruko „pametnije” nego 18 meseci ranije

Ono što će učenici i predavači učiti i želeti da nauče umnogome zavisi od stvarnosti koja se konstantno menja.

Polovina onoga što je danas poznato pre 10 godina nije bilo. Prema Američkom društvu za obuku i dokumentaciju (ASTD), tempo novih saznanja i otkrića je sada još brži i količina znanja se udvostručuje na 18 meseci.

Ovo ide ruku pod ruku sa tvrdnjom zagovornika teorije konektivizma koji navode da se životni vek našeg znanja gotovo prepolovio. Pojam „prepolovljeni životni vek znanja” (half-life of knowledge) odnosi se na vremenski period od kada se određeno znanje stekne do trenutka kada ono postane nepotrebno i zastarelo.

Srž problema obrazovanja u digitalnoj eri ne predstavlja nagomilavanje novih informacija već manjak kapaciteta đaka da ih analiziraju, kritički posmatraju i povezuju.

Današnji predavači, stoga, imaju poseban zadatak, a to je da poduče učenike sprovođenju dubljeg i obuhvatnijeg istraživanja. Cilj je da za formiranje zaključaka iskoriste više baza podataka.

Đaci treba da ocene relevantnost svih informacija koje prikupe, bilo da su ih pronašli u recenziranoj empirijskoj studiji ili digitalnim medijima kao što su blogovi, forumi ili društvene mreže. Iz ovog razloga se posebna pažnja nastavnika posvećuje razvoju njihovog kritičkog razmišljanja.

Konektivizam kao pedagoški model budućnosti – u školama u sastavu LINK edu Alliance implementiran već u sadašnjosti

Pojedini stručnjaci opisuju konektivizam kao pedagoški model budućnosti. Ipak, u pojedinim školama on se već uveliko primenjuje. Među njima su i škole u sastavu LINK edu Alliance.

Prvi korak u oblikovanju učionice prema konektivističkim principima predstavlja uvođenje tehnologije radi dopune procesa učenja. Nastavnici treba da pruže učenicima slobodu u njenoj upotrebi, ali i u samom usvajanju znanja. Očekuje se da će im autonomija u učenju stvoriti viši osećaj vlasništva nad stečenim znanjem, ali i da podstakne međusobnu kolaboraciju i bolji timski rad.

Nastavnici škola u sastavu LINK edu Alliance podučavaju đake da pravilno koriste internet i da kreiraju onlajn-zajednice i osposobljavaju ih za korišćenje programa koji će im poslužiti za lični razvoj, ali i koji će verovatno biti okosnica njihovog budućeg zanimanja.

Upravo ovakvim pristupom ohrabruje se preispitivanje dobijenih informacija. Ono se obično dešava kroz konstruktivan razgovor sa vršnjacima i u komunikaciji sa predavačima. Tako se formira prostor za saradnju (collaborative learning environment). Učeći decu da proveravaju informacije koje dobijaju (fact-checking), nastavnici podstiču debatu i kritičko razmišljanje u okviru učionice.

Prostorije LINK-ovih škola su moderno opremljene i u nastavi se koriste VR naočare, tableti i različiti STE(A)M uređaji pomoću kojih učenici Savremene osnovne škole i gimnazije, International Schoola, ITHS-a i Allison Academy otkrivaju potpuno novu, zabavnu, zanimljivu i naprednu stranu učenja. Moć ovakvog pristupa se ne nalazi u samim onlajn-platformama i digitalnim tehnologijama, već u povezanosti koju one omogućavaju.

Predavači koji ih implementiraju kao pomoćna, ili čak osnovna, obrazovna sredstva imaju mogućnost da otkriju potpuno novi pristup učenju – inovativan, kreativan, drugačiji i potencijalno bolji.

Učenje se zaista dešava samo onda kada učenici mogu da iskonstruišu znanje i da samostalno donesu zaključke iz onog što su saznali.

Prema teoriji konektivizma, učenje nije prosto produkt formalnog obrazovanja kakvo poznajemo. Znanje samim tim nije skup činjenica, već sposobnost učenika da brzo nauči, izuči i ponovo nauči nešto, ali i da bude u stanju da to novo znanje primeni u društvu u kome se set informacija stalno menja.

Znanje je, po konektivistima, takođe sposobnost da se otkrije nešto što se do sada nije znalo i da se donese novi zaključak.

Izučavanje podrazumeva proces kritičkog analiziranja informacija do kojih se došlo kroz formalno učenje ili samostalnim istraživanjem preko veb-pretraživača ili na forumima.

Sledeći ove zaključke, učenje na kraju podrazumeva dolaženje do novog razumevanja znanja i odbacivanje zaključaka i informacija koje više ne važe zato što nisu tačne ili su potisnute novim saznanjima.

Korišćeni izvori:

EnglishSerbian