Kako su značajnije inovacije studijskih programa onemogućene
U svetu koji se brzo menja, obrazovanje bi trebalo da bude pionir promena i inovacija. Međutim, kada pogledamo unutar sistema, često se susrećemo sa strukturom koja se opire promeni. Kako je to moguće?
Kreatori obrazovnih politika često su oprezni u svom pristupu, moglo bi se reći i konzervativni. Ova opreznost, iako na prvi pogled može izgledati kao odgovornost, često sprečava inovacije. Jedan od glavnih razloga za ovo je želja za međunarodnom usaglašenošću studijskih programa. Usaglašenost, u svom najboljem svetlu, osigurava da studenti širom sveta dobijaju slično obrazovanje, omogućava mobilnost studenata, prepoznatljivost diploma i podstiče međunarodnu saradnju. Ali šta kada ova usaglašenost postane okov?
Kada visokoškolske ustanove žele da uvedu nove i inovativne programe, često se susreću sa preprekama. Ako je program koji žele da uvedu previše različit od postojećih u svetu, avangardan, nov, poseban, postoji ogroman rizik da neće biti akreditovan. Tako se institucije koje su na čelu istraživačkih i kreativnih napora nalaze u pat poziciji. One su sprečene da ponude nešto novo, inovativno i napredno što bi moglo obogatiti obrazovni proces. Ta usaglašenost na kojoj se insistira, prevedena na razumljiv jezik, znači da inovator u oblasti obrazovanja u našoj zemlji može svoju naprednu ideju razviti negde u inostranstvu („prodati je inostranoj visokoškolskoj ustanovi”), u bilo kojoj zemlji, pa tek onda nekoliko godina kasnije tu svoju ideju može „prepisati” u svojoj zemlji.
Ovakva politika ne samo da sprečava ustanove u njihovim inovacijama već i društvo ostavlja bez novih i svežih ideja koje bi mogle doprineti boljem i kvalitetnijem obrazovanju. Studenti i društvo kao celina ostaju uskraćeni za nove pristupe i metode koji bi mogli promeniti način na koji razmišljamo i učimo.
Ovakva konzervativna politika u obrazovanju ima dalekosežne posledice. Kada ustanove osete da su ograničene u svojim inovacionim naporima, to ne utiče samo na njihove akademske programe već i na šire društvo.
Društvo koje ne podstiče i ne prihvata nove ideje u obrazovanju odriče se svežih perspektiva. Ove nove ideje i metode mogu biti ključne u rešavanju aktuelnih društvenih izazova, bilo da je reč o tehnološkim promenama, ekološkim pitanjima ili socijalnim problemima. Ako se nove ideje ne integrišu u obrazovni sistem, mlade generacije se ne podstiču da razmišljaju izvan ustanovljenih okvira.
Studenti, koji bi trebalo da budu u centru obrazovnog procesa, osećaju posledice ovakve politike najdirektnije. Umesto da budu izloženi različitim metodama učenja i novim pristupima, oni se često nalaze u sistemu koji ih postavlja na iste puteve kao i prethodne generacije. Ovo može uzrokovati osećaj stagnacije i nedostatka motivacije.
Osim toga, kada društvo ne podržava inovacije u obrazovanju, to može dovesti do situacije u kojoj studenti završavaju svoje obrazovanje bez veština koje su aktuelne i potrebne za sadašnji trenutak. Oni se mogu osećati nepripremljenim za izazove koji ih čekaju, što može imati dugoročne posledice kada je reč o njihovoj karijeri i doprinosu društvu.
Uzmite za primer primenu veštačke inteligencije u brojnim oblastima. Visokoškolska ustanova u Srbiji koja bi želela da akredituje napredan studijski program u oblasti veštačke inteligencije ili primenjene veštačke inteligencije kao uslov ima sledeće: taj studijski program treba da bude uporediv sa sličnim programima na inostranim visokoškolskim ustanovama, a posebno u okviru evropskog obrazovnog prostora. To u prevodu znači da je taj studijski program već akreditovan, a time i kreiran najmanje pre godinu dana, koliko traje administriranje zahteva visokoškolskih ustanova u drugim zemljama. Onda naša visokoškolska ustanova „kopira” delom već neaktuelan studijski program, praveći kompromise, kako bi njen program u dovoljnoj meri ličio na neki postojeći i kako bi upisala studente kad dobije pozitivan odgovor akreditacionih tela za godinu dana kasnije. To znači da u najboljem slučaju u segmentu obrazovanja kasnimo bar dve godine za privredom i aktuelnim društvenim i tehnološkim trendovima.
Dok je važno osigurati kvalitet i standarde u obrazovanju, takođe je važno ostaviti prostora za inovacije. Samo tako možemo osigurati da naš obrazovni sistem ostane živ i sposoban da odgovori na izazove budućnosti. Zato je važno da obrazovne politike budu fleksibilne i otvorene za promene. Naše obrazovanje mora da ostane relevantno i u skladu sa potrebama savremenog društva. Ne možemo učiti studente danas koristeći alate iz prošlosti, a pripremati ih za budućnost, te se naivno nadati da će sve ipak biti dobro na kraju.
