Možemo izdvojiti tri pristupa kolaborativnom učenju:

• učenje bazirano na projektu (project based learning),
• učenje bazirano na problemu (problem based learning) i
• učenje bazirano na zahtevu (inquiry based learning).

Sva tri pristupa su usko vezani za proces obrade informacija i pogodni su kod okruženja koja su zasnovana na savremenoj tehnologiji gde fokus nije na hardveru ili softveru već na samom doživljaju učenja.

Učenje bazirano na projektu je pristup učenju koji se bazira na tome da se prilikom učenja razvije određeni proizvod. Glavni cilj projekta jeste pronalaženje odgovora na pitanja o temi koju postavi ili učenik, ili nastavnik, ili nastavnik koji radi sa učenikom.

Kada učenici dobiju izazov i detalje projekta, sami odlučuju kako će pristupiti postavljenom problemu i kako će ga rešiti.

Karakteristike na kojima se zasniva učenje zasnovano na projektu:

• svaka grupa ili pojedinac, u okviru postavljenog problema, dobija posebne zadatke koje samostalno rešava,
• poželjno je da grupa bude mala, ali heterogena, kako bi napredni učenici pomagali manje naprednim učenicima,
• projekat se organizuje oko aktuelnih pitanja koja nastavnik i učenici nalaze važnima,
• sadržaj teme se organizuje oko problema, a ne oko discipline,
• učenici sami upravljaju procesom učenja. U grupi obavljaju terenska istraživanja, proučavaju literaturu i slično. Projekti su različiti (istraživački, manuelni, sportski, umetnički…), ali ih učenici individualno ili u grupama samostalno rešavaju:

1. 1. postavljaju probleme,
   2. planiraju način i tok rešavanja problema,
   3. rešavaju probleme,
   4. proveravaju i ocenjuju rezultate.

• svaki projekat ima finalni proizvod: prezentaciju, foto galeriju, websajt, novine, brošuru i sl.
• nastavnik je u funkciji konsultanta.

Svrha projektne nastave je da stvori uslove u kojima će učenici:

• samostalno i lako steći znanja uz korišćenje različitih izvora,
• naučiti da koriste stečena znanja u rešavanju praktičnih problema, kao i kognitivne, komunikativne veštine stečene kroz rad u različitim grupama,
• razvijati veštine istraživanja i veštine razmišljanja.

U projektnoj nastavi učenik je u centru pažnje, kao i promocija njegovih kreativnih talenata, mogućnosti. Učenik je maksimalno aktivan. Kada je učenik misaono i funkcionalno aktivan, onda se on i intelektualno razvija.
Učenici rešavajući projektni zadatak koriste isti način razmišljanja i iste postupke koji se koriste i u nauci. U projektnoj nastavi razvijaju se veštine koje su neophodne u životu i radu odraslih i u svakodnevnom životu, a to su:

• kritičko mišljenje,
• timski rad,
• dvosmerna komunikacija,
• donošenje zaključaka.

Vrednovanje projekta se može obavljati svakodneno ili na kraju izrade projekta. Prednost svakodnevne procene je u tome što učenici imaju uvid u svoj napredak i mogu shodno tome da postave sebi ciljeve za poboljšanje. Takvo vrednovanje pruža šansu i nastavniku da promeni dalje korake.

Projektna nastava podrazumeva: orijentisanost ka učeniku, partnerski odnos učenika i
nastavnika, otvorenost prema problemskim situacijama i zadacima (iz realnog života),
korelaciju s drugim područjima naučnosti i ljudske delatnosti, metode saradničkotimskog rada, razvijanje organizacijskih i komunikacijskih sposobnosti učenika , primenu novih nastavnih metoda poučavanja.

Učenje bazirano na problemu je pristup učenju koji se fokusira na proces rešavanja problema. Prema ovom konceptu nastavnik predstavlja problem, bez mnogo klasičnog predavanja. Umesto klasičnog predavanja i ocenjivanja, on prati rad učenika na rešavanju problema, način njihovog razmišljanja i kreativnost.

Hauard Bajrov je postavio pet karakteristika koje definišu učenje zasnovano na problemu, a to su:

• problem se postavlja pre bilo kakvih podataka,
• problem se predstavlja realistično,
• sadržaj teme se organizuje oko problema, tako da je pristup multidisciplinaran,
• učenici sami upravljaju procesom učenja,
• učenici rade u malim grupama.

Koraci u učenju baziranom na rešavanju problema su:

• razmatranje problema,
• navođenje poznatih činjenica,
• definisanje problema,
• navođenje mogućih rešenja,
• izrada plana za rešavanje problema,
• provera i predstavljanje rešenja.

Diskusija sa nastavnikom o opisu problema je veoma bitna u ovom procesu. Pre svega i nastavnik i učenik problem moraju smatrati dovoljno interesantnim i važnim za rešavanje. U toku rada učenika na rešavanju problema, nastavnik ne treba da nudi gotova rešenja ili direktno utiče na sam proces rešavanja problema, već treba da usmerava učenika kako pravilno da organizuje ovaj proces.

Učenje bazirano na zahtevu je pristup učenju koji se fokusira na aktivnom učenju, postavljanju pitanja, razvoju kritičkog mišljenja i rešavanju problema. Osnova ovog učenja se ogleda u staroj izreci koja kaže: „Reci mi i ja ću zaboraviti, pokaži mi i ja ću zapamtiti, uključi me i ja ću razumeti“.

Ovaj vid učenja se zasniva na:

• učenikovoj potrazi za istinom,
• njegovoj aktivnoj participaciji u tom procesu,
• istraživanjima koja učenik preduzima u tom cilju.

U procesu istraživanja koja učenik sprovodi u ovom vidu učenja, najvažnije je da učenik bude ohrabren da postavlja pitanja i da nauči kako da ih postavlja na pravilan način, jer su podaci podložni promeni, a informacije su dostupne, tako da suština nije u njihovom memorisanju, već u uočavanju veza između njih.

Efikasno postavljanje pitanja je više od prostog zapitkivanje. To je složen proces u kome učenici pokušavaju pretvoriti informacije i podatke u korisna znanja.

U procesu efikasnog postavljanja pitanja, treba voditi računa o:

• Kontekstu pitanja,
• Okviru pitanja,
• Fokusu pitanja,
• Različitim nivoima pitanja.

Sva tri pomenuta koncepta kolaborativnog učenju podrazumevaju, pre svega, aktivnu participaciju učenika u procesu učenja. Dakle učenik je u fokusu nastavnog procesa, dok nastavnik ima ulogu da ga usmerava i podučava kako da uči i sprovodi istraživanja, rešava probleme i izrađuje projekte, umesto da mu servira gotova znanja, rešenja i proverava stepen u kojem je učenik sposoban da ih reprodukuje.