Obrazovanje nije činilac koji se može izolovano posmatrati, odvojeno od ostalih društvenih činilaca. Takav pristup dovodi do pogrešnih zaključaka i ide na štetu učenika. Obrazovanje je neophodno posmatrati uz analizu potreba privrede i trendova koje diktira tržište rada. Obrazovanje ima funkciju da pripremi učenike za preuzimanje različitih životnih uloga, ali pre svega za preuzimanje uloge u svetu rada. Dakle, zadatak obrazovanja nije samo da obrazuje mlade generacije, nego i da ih zapošljava. Ovaj zadatak je nemoguće ostvariti bez osluškivanja potreba privrede i saradnje sa njom. Pokazatelj da ova veza nije kvalitetno ostvarena je svakako i velika stopa nezaposlenosti u Srbiji, koja je između ostalog prouzrokovana i ovim problemom.

Potreba da država menja obrazovni sistem kako bi izašla u susret zahtevima privrede i na taj način obezbedila bolju zapošljivost, je već prepoznata, ali zbog prirode sistema formalnog obrazovanja i njegove još uvek velike centralizovanosti, ove promene se odvijaju sporo. Međutim, moderno društvo ne prašta ovaj nedostatak, jer je ubrzani naučno-tehnički razvoj nemoguće usporiti.

Problem se ogleda u tome što preko polovine privrednika kao poslodavaca nije zadovoljno kvalitetom kadrova koje dobijaju iz obrazovnih institucija. Sa druge strane učenici ulažu dosta vremena, truda i novca da bi stekli dato obrazovanje. Dakle, problem i nezadovoljstvo se udvostručuju. Suština problema se ogleda u tome da učenici u toku obrazovanja ne dobijaju dovoljno praktičnih znanja, jer se akcenat pre svega stavlja na usvajanje teorijskih znanja. Mogućnost za praksu često izostaje, tako da neretko čak i svršeni studenti nemaju ni jedan dan prakse, ili ta praksa postoji samo na papiru. Ovo dovodi do toga da se mladi ljudi osećaju nesigurno na razgovorima za posao, jer ni sami nisu sigurni za koje poslove su osposobljeni i nemaju konkretnih iskustava koje mogu da navedu, a ako im se i ukaže prilika za zaposlenje bivaju suočeni sa zahtevima poslodavaca koje ne mogu da ispune. Nezadovoljstvo poslodavaca stvara još veću napetost kod novih radnika i problem se dodatno komplikuje. Kada se ima u vidu koliko truda i odricanja mladi ljudi u Srbiji moraju da ulože da bi završili fakultet, jasno je koliko je tek njihovo nezadovoljstvo kada dođu u ovakvu situaciju.

Međutim, iako je situacija komplikovana rešenje je jednostavno. Teorijska znanja su neophodna, ali ona pre svega predstavljaju bazu za dalji napredak, a ne jedini izvor znanja. Takođe ona moraju ići u korak sa naučno-tehničkim napretkom da bi se mogla primenjivati u praksi. Praksa je druga stvar na kojoj je neophodno insistirati, jer znanje koje se ne ume primeniti, ne služi ničemu. Praktičan rad učenika je moguće podstaći i kroz zajedničke projekte učenika, koji imaju i tu prednost da razvijaju kod učenika sposobnosti timskog rada i komunikacijske veštine. Pored svega ovoga, potrebno je da učenici što više budu u kontaktu sa uspešnim ekspertima iz oblasti za koju se pripremaju. Uloga i znanje nastavnika je neprocenjivo, ali i praktična iskustva stručnjaka i realni problemi sa kojima se oni susreću svakodnevno u praksi su od velikog značaja za učenike. Zato je neophodno da deo predavanja učenicima drže i uspešni stručnjaci iz različitih oblasti, kako bi im ukazali na primenljivost teorijskih znanja u realnim situacijama. Ova rešenja je za sada teže sprovesti na nivou formalnog obrazovanja, zbog prirode sveobuhvatnosti promena koje je neophodno načiniti, ali sistem neformalnog obrazovanja omogućava kvalitetnu primenu datih rešenja. Izrazito je bitno da se ove potrebe prepoznaju, a rešenja primenjuju za početak u sistemu neformalnog obrazovanja, jer je danas sve veći akcenat na doživotnom učenju tako da sistem neformalnog obrazovanja dobija sve značajniju ulogu u modernom društvu i predstavlja jedno od ključnih rešenja za mnoge probleme sa kojima se susrećemo.