Živimo u periodu velikog tehnološkog napretka, sve više poslova se automatizuje, a ljudska radna snaga postaje jeftina usled velike potražnje za poslom. Sa druge strane došli smo do toga da je većinu radnika moguće zameniti mašinom ili bilo kojim drugim zaposlenim. Kako se ovo desilo?

Ključ ovog problema leži u analizi obrazovnog sistema. Mi još školujemo horde poslušnih učenika, spremnih da slepo poštuju pravila, rutinski obavljaju poslove i izvršavaju tuđa naređenja bez ikakvog ličnog doprinosa. Ovakvo obrazovanje je bilo adekvatan odgovor u periodu brzog industrijskog razvoja, kada je bilo potrebno obrazovati na hiljade radnika za rad u fabričkim postrojenjima. Pitanje je da li nam je danas takvo obrazovanje potrebno?

Poslovi budućnosti se u suštini mogu podeliti u dve kategorije: poslovi koji se rutinski mogu obavljati i koje podjednako dobro može izvršiti kako mašina tako i čovek i poslovi inovatora, stvaralaca i umetnika. Neće vam dugo trebati da shvatite koji su poslovi više plaćeni i predstavljaju veću mogućnost nalaženja zaposlenja, a sada se zapitajte za koju nas vrstu posla priprema škola?

U školi se još uvek insistira na poslušnosti do koje se dolazi principima zastrašivanja, a ne na disciplini postignutoj zainteresovanošću, kao i na pukom reprodukovanju činjenica, bez kritičkog osvrta i razvoja interesovanja. Zar treba podsetiti, da mi živimo u dobu kada je pristup informacijama nikad lakši, što jasno ukazuje da navedene metode koje se koriste u obrazovanju predstavljaju loš način trošenja vremena. Umesto da decu učimo kako da analiziraju, kritički procenjuju, istražuju i uče, mi ih i dalje naoružavamo informacijama kao u vreme kada su one bile teško dostupne (u vreme kada se na fakultet i to izmedju ostalog, upisivalo radi pristupa biblioteci).

Danas i dalje, nasuprot izmenjenim potrebama društva i privrede, insistiramo na pukoj reprodukciji činjenica i primenjujemo frontalnu metodu u nastavi. Na ovaj način decu isključivo učimo poslušnosti i zapravo ubijamo njihovu ljubav prema učenju, stalno ih ispravljajući i kažnjavajući za greške. Škola kažnjava različitost, ne podstiče kreativnost i ne uči decu kako da efikasno uče. Kao rezultat ovakvog obrazovanja dobijamo na hiljade mladih ljudi obučenih za sve ređe rutinske poslove koji su malo plaćeni i nesigurni.

Dok društvo svakodnevno podseća da je neophodno da se hitno počne sa radikalnim promenama u sistemu obrazovanja, a ne da se postojeći  unapređuje, već iz korena menja, jer se ekonomski sistem promenio, obrazovanje ne reaguje i upravo taj raskorak prestavlja srž problema.

Sledeće pitanje koje se logički postavlja je, a kakvo nam je obrazovanje potrebno, koje to veštine ono treba da razvija kod učenika, kaje veštine nam trebaju za dobar posao?

Potrebna nam je hrabrost, strast, snovi, volja, znanje kako da pravilno postavimo ciljeve, napravimo strategiju za njihovo ostvarivanje i kako da kontinuirano učimo kako bismo to postigli. Sve ovo je potrebno zato što samo čovek, za razliku od mašine, ima tu mogućnost da stvara, menja, kritikuje, unapređuje zato ga je nemoguće zameniti jedino u poslovima inovacija. Iz ovih razloga nam je potrebna škola koja podstiče učenika na kreativnost, ne insistira na obrazovanju prilagođenom prosečnom učeniku već izlazi u susret interesovanjima pojedinca, uči ga kako da neguje i ostvaruje svoje snove, ali i kako da sarađuje sa drugima koji imaju slična interesovanja i da kroz timski rad postiže velike ciljeve. Potrebna nam je škola koja budi radoznalost i ljubav prema učenju, jer je doživotno učenje jedini put ka uspehu. Ako kod dece ne probudimo ljubav prema učenju i radoznalost kako možemo očekivati da se uspešno uključe u proces doživotnog učenja.

Zato je neophodno da što pre prestanemo sa ubijanjem kreativnosti u školama, na šta je pažnju skrenuo još pre nekoliko godina i Ken Robinson svojim inspirativnim govorom. On nas upozorava da će kreativnost uskoro postati podjednako važna kao i sama pismenost, te stoga decu moramo učiti da budu spremna i da prave greške, jer u suprotnom nikada neće napraviti nešto originalno.