Pre samo 40 godina je nastao Internet. Samo nekoliko decenija unazad većina populacije nije mogla ni da pretpostavi da će postati svedok tehnološke ekspanzije ogromnih razmera koja je nastupila. Način života, komunikacije i navike su se na prelasku u 21. vek promenili više nego za prethodnih nekoliko hiljada godina.

Međutim, obrazovanje stagnira. U Srbiji još i dodatno sve više kasni i zaostaje.

Ne smemo novoj generaciji odrasloj uz sve mogućnosti tehnologija ponuditi edukaciju istu kakvu su nudili nama i našim roditeljima. I pritom očekivati napredak. Oni su već pametniji od nas u tim godinama. Oni rastu uz tehnička dostignuća koja su samo za nas novost, oni ne znaju za ono što je bilo pre.  Tapkaju po tabletu pre nego što progovore i prohodaju. Sa pravom očekuju odgovor odmah, traže ineraktivnost, boje, pokret. Tabla i učionicu prvi piut vide u školi, a ekran, tastaturu i miša mnogo pre toga. Oni ih asociraju na igru. Na ono što vole i u čemu uživaju. Na ono uz šta rastu. Zašto ne bi uživali i u učenju?

Pred nama je osnovni zadatak – da našoj deci ponudimo ono što im je zaista potrebno. Moramo im ponuditi više od onoga što nudimo sada.

Zašto smo bili spremni da velikom brzinom prilagodimo sopstvene životne navike napretku, ali to ne radimo i sa obrazovanjem naše dece? Ima li išta važnije od njih i njihove budućnosti? Zašto ih držimo zatvorene, ne puštajući ih da u okruženju koje obiluje dostupnošću informacija otkriju što više, postanu najviše što mogu. Zašto im ne dajemo koliko zaslužuju kada možemo? To je kao da ih teramo ih da nose stare cipele koje su prerasli, koje ih žuljaju i u kojima jedva hodaju, a možemo da im pružimo nove, udobne u kojima bi po ceo dan uživali hodajući i trčeći.