Kao što je ranije pomenuto ključne promene u oblasti obrazovanja biće pokrenute procesima neformalizacije, personalizacije i saradnje.

Ovi procesi će dovesti do promena kako u formalnom, tako i u neformalnom sistemu obrazovanja.

Kakve promene se mogu očekivati u sistemu formalnog obrazovanja u narednim godinama?

Da bi se pravilno shvatile sve promene koje će uslediti, pre svega treba razumeti da obrazovanje u budućnosti treba da predstavlja izvor inovacije, kreativnosti i društvenog angažovanja. Da bi to bilo ostvarljivo ono će morati da dopusti razlike u tempu, brzini, sadržaju, strategiji i stilu učenja. Biće to prelazak sa uniformisanosti na različitost. Takav prelazak zahtevaće decentralizovane strategije, maksimalno prilagođene učeniku, prilagodljive kurikulume i različite načine validacije.

Personalizacija procesa učenja u formalnom sistemu obrazovanja biće omogućena razvojem informaciono-komunikacionih tehnologija koje će obezbediti personalizovani nastavni materijal i time dovesti i do promene uloge nastavnika u procesu obrazovanja. Nastavnik će postati voditelj, mentor, savetnik. Imaće ulogu da usmeri i ohrabri učenika, da mu pomogne u razvoju vlastitog stila učenja i definisanju obrazovnih potreba. Ove promene bi trebalo da dovedu i do toga da iskustvo učenja u školi postane prijatnije, bitnije i obogaćujuće.

Ovo je jedna od ključnih promena, jer ukoliko ne postignemo da učenik zavoli sam proces učenja, kako možemo očekivati da kasnije postane deo procesa doživotnog učenja. Napredak se ne može zaustaviti, a onaj ko ne bude bio u stanju da ga prati biće osuđen na neuspeh. Stoga je ključna stvar da škola nauči učenike kako da pravilno uče i zavole učenje. Da bismo to ostvarili moramo uvažiti činjenicu da radimo sa heterogenim grupama učenika i usled toga podsticati personalizaciju procesa učenja.

Kako bi iskustvo i aktivnosti učenja učinili svrsishodnijim i privlačnijim moraćemo istovremeno da povećamo saradnju škole i poslodavaca. Ništa bolje ne motiviše od jasnog cilja i predočavanja smisla obrazovanja. Učenici moraju da vide jasnu vezu između obrazovanja i zaposlenja, obrazovanja i celokupnog budućeg života, a ustanova mora da postane svesna da je njen osnovni cilj da kod učenika izgradi samopouzdanje za život i rad u društvu budućnosti. To se postiže permanentnim prisustvom predstavnika kompanija u radu, posebno u slučaju stručnih škola. Idealno je ostvariti vezu sa kompanijom koja je broj jedan iz delatnosti za koju škola obrazuje kadrove. Osim toga važno je da postoji strateško partnerstvo, odnosno strateški partner. Svakako da školu ne treba okrenuti samo jednom poslovnom subjektu, ali strateški partner je neophodan za sprovođwnje ključnih aktivnosti na relaciji kompanija-škola.  To se pokazalo najefikasnije i odstranjuje efekat konkurencije među kompanijama, koji se prirodno javlja.

Saradnju treba podsticati i između različitih obrazovnih ustanova, kao i između kadrova zaposlenih u njima. Upravo će povezivanje i razmena znanja na svim nivoima uz primenu informaciono-komunikacione tehnologija omogućiti da što bolje izađemo u susret personalizovanim obrazovnim potrebama učenika. Razvoj tehnologija će omogućiti i da se podstakne razmena znanja na internacionalnom nivou, tako što će e-obrazovanje srušiti prostorne granice kao barijeru, što će dovesti i do rešavanja problema multikulturalne integracije koji su sve više aktuelni.

“Zvanična škola” će morati da prestane i sa negiranjem praktičnog iskustva i neformalno stečenih veština. Takođe je neophodno i veće uključenje iskustva iz stvarnog života u nastavnu praksu. Potrebno je shvatiti, isključivši prevaziđenu kuturu i lične interese, da sistem formalnog i neformalnog obrazovanja nisu suprotnosti, već zajedno omogućavaju kompletnost koja je neophodna za ostvarenje ideje doživotnog učenja. Stalno isticanje ideje komplementarnosti ova dva sistema već sada skreće pažnju na sve veći značaj neformalnog obrazovanja, koji će sa ubrzavanjem promena još više jačati.