Organizacija nastave i učenja u srednjem stručnom obrazovanju uglavnom se zasniva na ideji o konkretnim rezultatima, odnosno na preciznom definisanju onoga što će učenici znati i umeti po završetku obrazovanja. Usredsređenost na struku i sticanje konkretnih veština posebno je intenzivirana danas, kada stopa nezaposlenosti vrtoglavo raste iz dana u dan. Shvatajući erudiciju kao znanje koje je samo po sebi cilj – nasuprot znanju koje je konkretno, korisno i primenjivo – vrlo često zaboravljamo da razvoj opšte kulture i informisanosti nije zanemarljiv cilj u vaspitno-obrazovnom procesu i da mu se treba detaljnije posvetiti iz mnogo razloga, što je prvi i osnovni korak u pokušajima modernizacije srednjeg stručnog obrazovanja u Srbiji.

Profesori učenicima vrlo često prenose znanja koja nisu međusobno povezana, niti sagledana u nekom širem kontekstu, shvatajući svaki nastavni predmet kao posebnu kategoriju. Izloženi pritisku da se na vreme opredele za jednu oblast kao životnu profesiju, učenici nisu motivisani da povezuju znanja iz različitih predmeta i šire svoje vidike.

Međutim, jedna od karakteristika savremenog društva jeste stvaranje novih – multidisciplinarnih zanimanja. Kao što erudicija, bez konkretno primenjivih znanja i veština, nije dovoljna za uspeh i napredak u karijeri, tako ni stručnost, sama po sebi, bez opšteg obrazovanja, ne može pružiti maksimalne rezultate. Neophodnost opšte informisanosti i kulture nije izražena samo kod onih čije je opredeljenje vaspitno-obrazovni rad (učitelji, nastavnici i profesori). Svako zanimanje, bez izuzetka, zahteva širenje granica van struke. Traže se stručnjaci koji, pored znanja u svojoj struci, imaju i široko opšte obrazovanje. Recimo, da bi neko bio dobar dizajner, neophodno je da ima stručno obrazovanje; međutim, da bi bio odličan dizajner, neophodno je da poznaje široki spektar oblasti, da ima visok nivo poznavanja opšte kulture.

Oni koji afirmišu ove i slično orijentisane stavove često dobijaju odgovor da u krizi kakva je u našoj zemlji opšte obrazovanje mora da „sačeka“ i da najpre treba tražiti posao koji obezbeđuje makar pristojnu egzistenciju, a onda „širiti vidike“ .

Međutim, praksa pokazuje da učenje ne podrazumeva i momentalno zapošljavanje, naprotiv. Sposobnost zapošljavanja znači razvoj sposobnosti pronalaženja, čuvanja posla, napredovanja. Ona, između ostalog, zavisi od sposobnosti pojedinca da svoja znanja i kompetencije adekvatno upotrebi i „prenese“ ih od škole ili fakulteta do posla, ili sa jednog posla na drugi.

Ovakvim zahtevima tržišta je, međutim, nemoguće udovoljiti ukoliko je stručno obrazovanje i osposobljavanje koncipirano tako kao što jeste, odnosno usmereno samo na struku.

Takođe, nezavisno od zahteva tržišta, društvu su potrebni, bolje rečeno neophodni, kadrovi koji, svojom stručnošću, širinom znanja i opštom kulturom, mogu da ga vode, razvijaju nove pravce i vaspitavaju generacije koje dolaze u skladu sa modernim tokovima. Sudeći po iskustvu, sve ovo nije neizvodljivo. Ima škola koje se u vaspitno-obrazovnom radu rukovode ovakvim ciljevima i uspevaju u tome; stručno orijentišu učenike, ne zaboravljajući pritom da struka bez opšte kulture nije dovoljna sa uspeh. Ovakav koncept znači obavezu škole da učenike – buduće radnike vaspitava i uči u cilju razvijanja visokih adaptivnih sposobnosti, kako bi im olakšala put do sigurnije i bolje budućnosti.