Savremeno doba karakteriše neverovatno brz razvoj nauke, tehnike i tehnologije. Ovaj razvoj izaziva i drastične promene u oblasti obrazovanja, tj. iskorak u odnosu na tradicionalni vaspitno-obrazovni sistem. Te promene najkorisnije su, pre svega, jer uvode nešto što u tradicionalnom vidu nastave nije bilo tako često – aktivno učestvovanje učenika u nastavi i visok stepen motivisanosti.

Neosporna je činjenica da deca mogu da nauče bilo šta, jedina prepreka u tome može da bude njihova nemotivisanost. Dakle, pitanje je samo da li oni žele nešto da nauče ili ne. Onda kada nisu motivisani za usvajanje novih informacija, to se uglavnom dešava iz razloga zato što im to usvajanje informacija jednostavno trenutno nije potrebno.

U obrazovanju se uglavnom bavimo rešavanjem problema koji nisu aktuelni u kontekstu, i zato učenicima nedostaje motivisanost. Učenici, pogotovo oni u mlađim razredima, uče najbolje onda kada se susretnu sa konkretnim problemom. Ukoliko problem nije aktuelan u datom kontekstu, u tom slučaju njegovo rešavanje predstavlja obavezu, ne i zadovoljstvo.

Problem se rešava onda kada on realno postoji, kada nam njegovo rešavanje donosi neku satisfakciju drugačiju od ocene ili pohvale. Ako učimo nešto što će nam možda trebati nekada u budućnosti – a možda i neće – onda se učenje svodi na ispunjavanje obaveze.

Najbolji primer za upornost dece u savladavanju problema predstavlja njihov odnos prema video igrama u nastavi. U stanju su da jedan te isti problem rešavaju i po nekoliko puta, sve dok ga ne reše i pređu na sledeći nivo.

Dakle, rešenje je – staviti učenika u problemsku situaciju, objasniti zašto je rešavanje problema važno i korisno, omogućiti rešavanje na način koji nije uobičajen. I zaista, rezultati će pokazati da deca mogu da nauče bilo šta. Neophodno je obezbediti internet i međusobnu interakciju. Tada imaju motiv, i to je sve što im je neophodno.