Evaluaciju, procenu ili vrednovanje obično razlikujemo kao eksternu ili internu, shodno tome ko je vrši. Ukoliko osoba ili institucija procenjuje sama svoj rad govorimo o internoj ili samoevaluaciji. Ovaj proces je veoma značajan kako za samog pojedinca tako i za sve institucije, bez obzira kojom delatnošću se bave. U životu smo često procenjivani od stane drugih, prijatelja, društva, nastavnika, komisija, ali kada vršimo vlastitu procenu ovaj proces je nešto drugačiji, u njemu se ne fokusiramo na primedbe po pitanju objektivnosti procenjivača, već svu snagu usmeravamo na što bolji uvid i izvođenje zaključaka. Ovo gledište se lako može primeniti, kako na individuu, tako i na instituciju. Suština samoevaluacije leži u tome da sami želimo da prepoznamo u čemu smo dobri, ali i koje su naše slabosti, kako bi ih unapredili. Shodno da rezultati ovakve analize dolaze od nas samih, drugačije ih emotivno doživljavamo, a takođe oni imaju usled toga i posebno motivaciono dejstvo za nas. Prema tome svaka osoba, ili institucija, koja želi da radi na svom razvoju, treba da vrši proces samoevaluacije.

Samoevaluacija se sve više podstiče i kao metod procene rada obrazovnih institucija. Ona im omogućava da uočite svoje mogućnosti, prednosti (pozitivne aspekte rada), ali i nedostatke (slabosti), što dalje omogućava sprovođenje planiranog poboljšanja, identifikovanje prioriteta i ciljeva. Dakle, cilj samoevaluacije je objektivno utvrđivanje i stalno unapređivanje kvaliteta rada obrazovne institucije, to je procena koja omogućava sistematično upravljanje razvojem. Interna procena omogućava obrazovnoj instituciji da stvori jasniju sliku o vlastitom radu, objektivno utvrdi kakav je kvalitet njenog rada, utvrdi svoje prednosti i radi na njihovom daljem razvoju, ali i prepozna svoje nedostatke i radi na njihovom eliminisanju ili minimalizovanju, da se u javnosti predstavi drugima shodno svojem kvalitetu, da podigne svest svih zaposlenih da su direktno uključeni i odgovorni za ostvarenje datog kvaliteta i da omogući stvaranje jasnog plana za dalje unapređenje rada, jer kvalitet nije tačka koja se može dostići već kontinuirani proces. Dakle samoevaluacijom se dolazi do skupa objektivno utvrđenih podataka, koji se dobijaju na osnovu unapred odabranih indikatora – pokazatelja kvaliteta, uključivanjem u procenu različitih izvora procene. Ovako dobijeni podaci se kasnije koriste u cilju stvaranja plana daljeg unapređenja rada. Da bi se ovaj proces pravilno sproveo potrebno je identifikovati indikatore kvaliteta, izabrati odgovarajuće tehnike i instrumente za sprovođenje samoevaluacije, način obrade podataka i pisanja izveštaja, a zatim nakon svega toga napraviti dalji plan razvoja.

Dalje, u obrazovnom procesu je važno napomenuti i značaj podsticanja samoevaluacije kod učenika. Učenici sami treba permanentno da se preispituju po sličnom principu. Dakle, da se pitaju koje su njihove istaknute sposobnosti, u čemu su najbolji, koje su njihove slabosti, šta znaju, šta ne znaju i šta bi voleli da saznaju. Ovo im omogućava da bolje upoznaju sebe, imaju jasniju sliku sadašnjosti i utiču na svoju budućnost, da jasnije postave ciljeve daljeg razvoja. Iz ovih razloga nastavnici trebaju da podstiču i ohrabruju učenike u vršenju sopstvene procene. To mogu činiti na razne načine, a najčešće podsticanjem učenika da sami procene rezultate svog rada, koliko su truda uložili u izradu nekog zadatka, šta smatraju da su posebno dobro uradili i čime nisu zadovolji, kako mogu da poboljšaju svoj rad i šta smatraju da je najvrednije od onog što su naučili iz celokupnog procesa. Da bi mogli uspešno da podstaknu učenika na samoprocenu i sami nastavnici moraju aktivno da preispituju kvalitet vlastitog rada, kako bi ga iznova i iznova unapređivali. Takođe, treba da podstaknu učenike da im otvoreno upute povratnu informaciju o tome koliko su zadovoljni njima, jer će im to u velikoj meri pomoći da lakše sagledaju svoj rad i odluče se za dalja unapređenja i usavršavanje.

Svako ko želi da radi na unapređenju, da permanentno ostvaruje kvalitet, bilo gledano sa aspekta individue ili institucije, nezavisno od toka kojom se delatnošću bavi treba da sprovodi postupak samoevaluacije kako bi bolje sagledao vlastitu poziciju u sadašnjem trenutku i uspešno planirao buduće korake. U prethodno navedenim primerima istaknuto je od kolike je važnosti ovaj proces u oblasti obrazovanja.