Po mom mišljenju ne postoji oblast koja se manje prilagodila promenama u društvu u poslednjih nekoliko vekova kao što je obrazovanje.

Uporedite promene u obrazovanju sa promenama u avio saobraćaju, podzemnoj železnici, medicini, radu banaka, radu na berzi. Biću slobodan da kažem – posmatrajte bilo koju ljudsku delatnost i uporedite sa obrazovanjem. Obrazovanje kao da potpuno stoji.

Potpuno paradoksalno. To kažem jer mislim da bi obrazovanje trebalo da prednjači u razvoju. Valjda tamo rade najtalentovaniji ljudi koji guraju koncept boljeg života i razvoja. Ljudi koji bi trebalo da razvijaju svoju struku većom brzinom od drugih jer je obrazovanje matična delatnost od koje sve počinje.

Ali nije tako. Istina je bolna. U obrazovanju širom sveta možda rade najtalentovaniji ljudi, ali ne i oni koji su najpreduzetniji i skloni promenama. Obrazovanje je učmalo, čak dogmatski gleda na prosperitet. Bavi se prošlošću i živi u njemu.

Iako svakodnevno postajemo sve svesniji činjenice da sadašnje obrazovanje ne odgovara vremenu u kome živimo niko ništa ne bi da menja.

Fundamentalna promena u obrazovnom sistemu od kada postoje škole kakve danas poznajemo  se desila pre svega sa tablom, koja je umesto zelene postala bela i sa kredom koja se pretvorila u flomaster. I to ne svuda. Ruku na srce, ni u tom smislu obrazovne institucije nisu ostale dosledne, stolice i klupe su ostale veoma slične.

Šta nam daju onda takve, zastarele škole? U tom smislu klasične škole su obezbedile odrastanje i sazrevanje dece (ono što bi se verovatno desilo i bez njih) ponavljajući besomučno nebitne lekcije i puneći mlade glave malo upotrebljivim informacijama.

A da li su, da banalizujemo stvari, obezbedile da imamo dovoljno znanja o svom organizmu, ishrani, zdravlju uopšte, o principima uspeha, kako da vodimo računa o novcu, ulaganjima, štednji, vrednostima. Mnogo životnih stvari koje čine jedan uspešan život sun am ostavile da naučimo sami?
Koliko sam samo sreo ljudi sa punih četrdeset godina koji još uvek ne znaju gde im se nalazi jetra. Tek koliko njih zna koja joj je funkcija. Šta onda dalje da pričamo.

Matematika je stotinama godina opstala kao fundamentalni predmet od prvog razreda osnovne škole do završne godine velikog broja fakulteta (nemojte me pogrešno shvatiti nemam ništa protiv matematike, naprotiv). Sa druge strane informatika je i dalje na većini ustanova na nivou kursa, nasuprot tome što smo dnevno vise u kontaktu sa računarima nego što računamo na primer.

Kome  to odgovara?

Nisam pristalica teorije da se iza ovakvog stanja krije neka zavera globalnih razmera, da neko svesno gaji neznanje čineći sve da se obrazovne usluge ne razvijaju. To ostavljam političarima da komentarišu. Mislim da je kao i obično u pitanju javašluk, nedostatak bilo kakve strategije i plana, zatvorenost sistema i samozadovoljstvo, odsustvo ambicije i još mnogo toga negativnog. Sinergija negativnosti na delu.

Ono što mene interesuje je budućnost obrazovanja i drugačije obrazovanje za nove generacije koje čekaju još veći izazovi nego ikada pre u istoriji. Interesuje me obrazovanje koje će nam dati dovoljno znanja i snage da živimo 100 godina potpuno funkcionalni, da stvaramo zdrave osobe koje će voditi pravednijem društvu i kompetentne koje mogu odgovoriti zahtevima ubrzanog razvoja.

Ako se škole ne budu promenile, moraće nestati.

Siguran sam da prilagodjavanja neće biti jer unutar inertnog obrazovnog sistema ne postoji svest o veličini problema sa kojim se suočavamo. Potrebna je brza reakcija koja će izostati, a škole onakve kakve danas imamo i poznajemo će nestati. Šta će ih zameniti?

Ostaje da vidimo.