Ljudi su oduvek imali potrebu da znaju šta će se dešavati u budućnosti. Objašnjenje ove potrebe možemo tražiti u činjenici da će budućnost u jednom trenutku postati sadašnjost i tako neposredno vršiti uticaj na naš život. S druge strane, predviđanje budućnosti nam daje osećaj kontrole i moći. Psihološke studije koje su se bavile percepcijom rizika utvrdile su da je jedan od najvažnijih faktora straha neizvesnost. Što manje znamo − ugroženije se osećamo i ne znamo šta nam je potrebno da se zaštitimo, a sve to dovodi do umanjene kontrole.

Predviđam da će se u dalekoj budućnosti ljudi i dalje truditi da predvide šta će se desiti u budućnosti.

Posebno interesovanje za predviđanje budućnosti bilo je karakteristično za vremenski period od Stare Grčke do srednjeg veka, koji je obilovao prorocima i vidovnjacima, a proricanje bliske i daleke budućnosti bilo je svakodnevna praksa. Razvojem društva, nauke i tehnologije, interesovanje za budućnost i njeno predviđanje nije se smanjilo, ali je dobilo drugačiji oblik − fokus se sa sveznajućeg proroka pomera na razmatranje i predviđanje na osnovu znanja, razmene mišljenja i iskustava kompetentnih stučnjaka.
Danas, niko sa sigurnošću ne može reći šta će se desiti sledeće nedelje ili sledeće godine, a još manje za pet, deset ili dvadeset godina, jer je predviđanje veoma teško, posebno kada se radi o budućnosti. Iako se svi slažemo da predviđati nije lako, i iako činjenice upućuju na to da stručnjaci prilikom predviđanja u proseku greše u polovini slučajeva, predviđanja su nam potrebna kako bismo kreirali planove i strategije za budućnost.

Uvidevši značaj sagledavanja različitih verzija budućnosti za različite segmente društva, Evropska komisija je 2011. godine pokrenula inicijativu za stvaranje Futurium online platforme, kako bi se olakšalo razmatranje, kreiranje i ostvarivanje budućih evropskih politika. Ova platforma kombinuje neformalni karakter socijalnih mreža sa naučnim pristupom predviđanja, kako bi ujedinila sve aktere zainteresovane za stvaranje budućnosti, ali i ideje koje su važne za njih.
Cilj Futurium platforme se ne odnosi na predviđanje budućnosti, već na stvaranje prostora za diskusije i razmene mišljenja o različitim verzijama budućnosti, uz osvrte na neke od mogućih izazova i mogućnosti, ali i za generisanje novih ideja koje bi mogle da inspirišu neke od budućih strateških poteza Evropske Komisije.

Ljudi ne shvataju da se budućnost dešava upravo sada, samo malo kasnije.

Futurium platforma obuhvata istraživanja različitih segmenata društvenog života, intervjue sa stručnjacima iz brojnih oblasti, tekstove o različitim vizijama budućnosti društva i njegovih segmenata, projekte, relevantnu literaturu i informacije o predstojećim događajima značajnim za razvoj i kreiranje budućnosti. Tekstovi i diskusije za temu uglavnom imaju predviđanje razvoja nekog od segmenata života i društva do 2050. godine. Nas su najviše interesovala shvatanja stručnjaka iz područja učenja i obrazovanja, i njihova predviđanja kako će učenje izgledati i kako će se odvijati 2050. godine.

U narednom delu ovog teksta predstavićemo deo intervjua sa Gavinom Dudeney i Nicky Hocky, stručnjacima iz oblasti obrazovanja, koji se bavi razmatranjima budućnosti škola, učionica, uloga nastavnika i učitelja iz ugla uticaja, izazova i mogućnosti primene tehnologije u nastavi i učenju, a koji je dostupan na Futurium platformi.

Kakva su predviđanja vezana za budućnost učenja i podučavanja? Kako će škole i učionice izgledati 2050. godine?

Prema mišljenju Gavina Dudneya i Nicky Hockly, nastavnička profesija je veoma konzervativna i većini nastavnika je često potrebno puno vremena da razumeju i sagledaju neophodnost ili prednosti primene tehnologije u nastavi. Zbog toga, ovi autori smatraju da u 2050. godini neće biti velikih promena u odnosu na to kako nastava i učenje u formalnom sistemu izgledaju sada. Oni pretpostavljaju da će se nastava više odvijati u pravcu „blended learninga”, i da će se više fokusirati na digitalnu pismenost, intrepretaciju i primenu znanja, ali da se obrazovna paradigma neće mnogo menjati.
Pomenuti stručnjaci smatraju da je za promenu postojeće obrazovne prakse potrebno mnogo više od same tehnologije i njenog uključivanja u proces nastave. Potrebno je redefinisati ustaljene uloge nastavnika i učenika, razumeti da se učenje ostvaruje kroz saradnju učenika i nastavnika, ali i da se, prevashodno, ovo znanje i razumevanje pretvore u praksu.

Kada je reč o školama u budućnosti, Gavin Dudney i Nicky Hockly dele mišljenje da će upotreba tehnologije omogućiti olakšan pristup učenju sa bilo kog mesta u bilo koje vreme, bilo kome − kako učenicima, tako i nastavnicima, ali da će škole opstati kao „fizički prostori” u budućnosti, jer su one mnogo više od mesta za učenje. One utiču na socijalizaciju, na čitavo društvo, osećanje zajedništva, saradnju, kolegijalnost. One se odnose na razmenu mišljenja, iskustava i resursa, i zbog toga će osigurati svoj opstanak u budućnosti. 

Na koji način omogućiti primenu tehnologije na strukturisan, holistički način, povezan sa pedagoškim načelima, a ne samo kao seriju nepovezanih intervencija koje se odnose na nove trendove u obrazovanju?

Prema shvatanju sagovornika ovog intervjua − Gavina Dudneya i Nicky Hockly, mnoge nacionalne obrazovne strategije koje uključuju tehnologiju u nastavni proces, su bazirane na vladinim odlukama i malo pažnje posvećuju tome gde se i kako teorija učenja i obrazovanja dece i odraslih, obučavanje nastavnika i podrška učenicima uklapaju u to. Ovi stručnjaci naglašavaju značaj dijaloga i saradnje između nastavnika i kreatora obrazovne politike o tome kako se tehnologije uklapaju sa obrazovnim potrebama i kako dovode do razvijanja digitalne pismenosti.
Takođe, kao veoma važan aspekt implementacije tehnologije u proces nastave i učenja, naglašavaju pitanje obuke nastavnika i učenika za korišćenje tehnologije. Slažu se da obuka nastavnika treba da ima pristup koji bi razvio tehnološki kompetentne nastavnike, koji će uviđati benefite tehnologije u nastavi, ali i koji će umeti i želeti da primenjuju nove tehnologije u procesu obrazovanja i podučavanja.

Gde će se socijalizacija primarno odvijati? Kako će se razvijati veštine kao što su timski rad i međuljudski odnosi, ako učenje većinski bude virtuelno?

Dundey i Hocky zagovaraju tezu da se timski rad i socijalizacija mogu razvijati online, i da će do 2050. godine tehnološke mogućnosti za ovo biti mnogo bolje nego što su danas. Znanje kako da se razviju međuljudski odnosi u virtuelnom kontekstu i razvoj efikasnog rada u virtuelnim timovima uveliko su osnovne veštine u svetu rada. Nicky Hockly dodaje da će verovatno do 2050. godine sastavni deo nastavnog plana i programa biti učestvovanje u virtuelnom prostoru i povezivanje dece najranijeg uzrasta sa drugom decom širom sveta.

Sa kakvim preprekama se nastavnici suočavaju tokom implementacije tehnologije u obrazovnom procesu? Kakva vrsta ulaganja u obrazovanje je potrebna da bi se bolje pripremili za budućnost?

Nastavnici ne dobijaju adekvatnu obuku o korišćenju tehnologija tokom školovanja za nastavnički poziv. Ovo je delimično generacijski problem, jer osobe koje obučavaju nastavnike za nastavnički poziv često ni same ne koriste nove tehnologije u nastavi, pa zbog toga nisu uspešne u demonstriranju integrisane upotrebe tehnologije pri obučavanju mladih nastavnika. Kada izostane primer dobre prakse tokom obuke ili obrazovanja, samim tim mladi nastavnici primenu novih tehnologija u nastavi smatraju nemogućim, a sebe nekompetentnim za to. Problem je, takođe, i što se pri obučavanju za nastavnički poziv naglasak stavlja na alate pre nego na funkcionalnu pismenost i primenu znanja. Nije dovoljno informisati se samo o korišćenju softvera u nastavi, neophodno je istraživanje i ispitivanje kako konkretni softver može da unapredi učenje.

Pored boljeg obrazovanja/obuke za nastavnički poziv, nastavnicima je potrebna bolja institucionalna podrška i bolje razumevanje potencijala tehnologije. Na još višim novoima, potrebna je dosledna nacionalna strategija i donošenje zakonskih odredbi koje bi se odnosile na tehnološka ulaganja i implementaciju, ali sa naglaskom da budu nezavisni od vlade, odnosno, da ne podležu izbornim promenama. Neophodno je da zakonske odredbe vezane za obrazovanje budu ispred politike. Prema rečima ovih stručnjaka, pojedinačnim zemljama i ekonomijama potreban je dijalog i saradnja kreatora obrazovnih politika, nastavnika, roditelja, učenika i stručnjaka iz oblasti obrazovanja, kako bi se uvidele potrebe svih i na taj način obezbedila uspešna obrazovna praksa. I naravno, poreg svega toga, Gavin Dudney dodaje da je potreban novac kako bi se delovalo prema ishodima dijaloga i saradnje svih zainteresovanih strana.

Izvor: Future of teaching and learning  (https://ec.europa.eu/digital-agenda/futurium/en/content/future-teaching-and-learning)