Kako razvijati funkcionalno znanje?
Rezultati koje učenici iz Srbije postižu na PISA i TIMSS istraživanjima ukazuju na visok nivo reproduktivnog i veoma nizak nivo fukcionalnog znanja – znanja koje je od krucijalne važnosti za povezivanje, razumevanje i rešavanje problema. Konkretnije rečeno, prema PISA rezultatima, učenici iz naše zemlje znaju da pročitaju, ponove i prepričaju sadržaj, ali im uviđanje veza i primena naučenog u odgovarajućem kontekstu predstavlja problem.
Ova činjenica se čini još više zabrinjavajućom ako u obzir uzmemo to da, u vremenu u kom živimo, funkcionalno znanje postaje imperativ. Dok je u prošlosti bilo dovoljno posedovati elementarnu pismenost, danas je sticanje funkcionalnih, primenljivih znanja i razvijanje sposobnosti rešavanja konkretnih problema neizostavna karateristika svake individue i primarni cilj obrazovnih sistema nacionalnih država.
Pored toga, istraživači i eksperti iz oblasti obrazovanja dokazuju da od funkcinalnog znanja zavisi bruto nacionalni dohodak zemlje, pri čemu napominju kako Evropa zaostaje za azijskim zemljama, a da deca koja se sada testiraju na PISA testu postaju ekonomski produktivna za 20 godina, što dalje implicira da je Evropa u problemu, a posebno Srbija, koja je, prema rezultatima ovog međunarodnog istraživanja, među poslednjim zemljama u Evropi (prema Rajović, R. 2012).
Prirodno, postavlja se pitanje gde grešimo?
Prema shvatanju dr Ranka Rajovića, odgovor na ovo pitanje je – rana stimulacija. Ovaj naučnik uspeh azijskih zemalja na PISA testu, između ostalog, dovodi u vezu sa njihovim slikovnim pismom i činjenicom da deca od najranijeg uzrasta počinju da ga uče, pri čemu aktiviraju asocijativne regije mozga, koje su ključne za razvoj inteligencije. Dr Rajović ovde napominje da to, naravno, ne znači da svi treba da učimo slikovno pismo, ali da je upotreba simbola i asocijacija kroz igru i učenje od izuzetne važnosti za razvoj dece (Ranko Rajović, prema:“Detinjarije”).
Na pitanje kako osigurati razvoj funkcionalnih znanja i koji su to ključni činioci koji podstiču funkcionalno učenje Rajović smatra da se odgovor prevashodno nalazi u promeni odnosa prema deci, za koju ocenjuje da su prezaštićena, a, takođe, i u promeni odnosa prema načinu učenja – koje akcenat stavlja na ponavljanje, pamćenje i brzo zaboravljanje. Za razvoj funkcionalnog znanja on posebno ističe ulogu moždanih sinapsi i njihov uticaj na razvoj potencijala svakog deteta, i ukazuje na izuzetnu važnost povezivanja neurofizioloških znanja sa praksom učenja i obrazovanja.
Ovim tekstom pokušaćemo, s jedne strane, da predstavimo ključne elemente koji objašnjavaju prirodu intelektualnih potencijala i funkcionalnog znanja kod dece – oslanjajući se prevashodno na shvatanja dr Ranka Rajovića, kreatora NTC sistema učenja, a s druge strane, namera nam je da ukažemo na faktore i načine koji mogu pomoći da razvoj funkcionalnog znanja postane svakodnevna praksa učenja i obrazovanja dece.
Primena neurofizioloških saznanja u obrazovanju
Kada govorimo o ostvarenju potencijala, između ostalog govorimo o intelektualnom kapacitetu koji može biti razvijen, iskorišćen ili neiskorišćen, zavisno pre svega od socijalnog okruženja pojedinca. Određenje inteligencije za koje se dr Rajović zalaže odnosi se na maksimalno korišćenje bioloških potencijala. Prema ovom shvatanju, inteligencija nije nasledna, već je nasledan potencijal, a koliko će on biti razvijen zavisi od puno faktora, posebno u prvih nekoliko godina zivota.
Prema rečima dr Rajovića: Slikovito rečeno, od naših roditelja dobijamo samo malu ili veliku čašu, a od mnogo drugih faktora zavisi koliko ćemo vode sipati u nju. Često se može pročitati da je inteligencija nasledna 50%, a da ostalo zavisi od okruženja. Lako to može da se opovrgne; dovoljno je da zamislimo situaciju da roditelji koji su inteligentni dobiju dete, a da to dete nekim slučajem živi u beloj sobi pet godina i da sa njim niko ne razgovara. Da li će biti inteligentno 50% kao roditelji? Naravno da neće. Neće biti ni 30%, a možda ni 10%. To znači da je okruženje jako važno, možda i preko 90%, tako da je jasno da za razvoj inteligencije mora da postoji odgovarajuća stimulacija. Posebno u periodu intenzivnog razvoja mozga. (Rajović, R. Detinjarije)
U ovom shvatanju inteligencije važnu ulogu zauzimaju moždane sinapse i njihov značaj za razvoj intelektualnih sosobnosti. Činjenica da intelektualne sposobnosti zavise od veza između nervnih ćelija – broja sinapsi (M. Diamnod, California, prema Rajović, R.) upućuje na važnost njihovog stimulisanja i razvijanja.
Kako razvijamo sinapse?
Kao posebno važan faktor razvoja veza između nervnih ćelija ističe se fizički pokret, i to u periodu ranog detinjstva. Na pitanje zašto je baš period ranog detinjstva najvažniji kada je stvaranje sinapsi u pitanju, dr Rajović objašnjava da je razvoj mozga najintenzivniji u periodu od 2. do 6. godine, jer je mozak organ za preživljavanje, a njegov posao je da do četvrte, pete godine napravi sve što je potrebno da se jedinka adapritra na život u okruženju u kojem se nalazi. Pored toga, Rajović ukazuje i na prirodu nervnog sistema, na analogiju prema kojoj samo živa bića koja se kreću imaju razvijen nervni sistem, i da je u skladu sa tim jasno da kretanje predstavlja važan faktor razvoja sposobnosti svakog pojedinca, što danas potvrđuje sve veći broj naučnih istraživanja.
Ovde dr Rajović posebno ističe značaj dečje igre koja ima elemente fizičkog pokreta, razmišljanja, saradnje i komunikacije sa drugom decom, posebno skakanja, penjanja, provlačenja, igre rotacije, klikera, lastiša, žmurki, pogađanja asocijacija… i naglašava da upravo te, danas sve više zaboravljene aktivnosti, podstiču stvaranje sinapsi.
Roditelji moraju da znaju da je dečja igra kakva je bila do pre 20 godina nezamenjiva u razvoju deteta. Deca su tada bila od jutra do mraka na igralištima, parkovima, šumama, dvorištima. Takva igra je formirala sve što je važno za dete, tj. pripremala ih je za život. (Rajović, R. NTC učenje )
Kada je reč o korišćenju tehnologije, Rajović ističe da upotreba tehnologije može biti izuzetno korisna, posebno kada se radi o edukativnim programima, aplikacijama i nekim igricama, ali da je kod dece u razvoju pitanje granice korišćenja tehnologije ključno. Prema njegovim rečima, redovno i dugo sedenje ispred ekrana i digitalnih uređaja negativno se odražava na razvoj važnih struktura u mozgu.
Dakle, iz predstavljenih shvatanja dr Rajovića može se zaključiti da on zastupa tezu o povezanosti motoričkog i kognitivnog razvoja, tj. da je fizička aktivnost u ranom periodu ključni preduslov razvoja sinapsi, pa tako i razvoja intelektualnih sposobnosti.
Međutim, ovde je važno naglasiti da optimalni motorički razvoj nije jedini preduslov olakšanog učenja i razvoja inteligencije. Još jedan vrlo značajan faktor odnosi se na praksu učenja koja je fiziološki optimalna, tj. uspostavljanje učenja koje je u skladu sa funkcionisanjem našeg mozga, a koje se ne odnosi na reproduktivno učenje, koje je danas najčešće primarni način učenja.
Karakteristike fiziološkog učenja i funkcionalnog znanja?
Neadekvatnost dominacije reproduktivnog učenja Rajović jednostavno objašnjava činjenicom da naš mozak ne radi po principu reprodukcije, već po principu asocijacija, povezivanja i osmišljavanja veza između pojmova. Ipak, pogrešno bi bilo pretpostaviti da ovaj naučnik u potpunosti odbacuje reproduktivno učenje. Naprotiv, on ga smatra značajnim za sam početak učenja – za dobijanje informacija o temi koja se uči kako bi učenici shvatili lekciju, ali da se nakon toga reproduktivno učenje mora kombinovati sa asocijativnim mišljenjem i višim nivoom obrade informacija.
Asocijativno učenje, igre asocijativnog pamćenja reči ili simbola, ali i druge igre u osnovi kojih su razmišljanje, povezivanje i primena naučenog predstavljaju ključni način razvoja funkcionalnog znanja, koje, prema dr Rajoviću, obuhvata razvijeno divergentno i konvergentno razmišljanje, koje može da se predstavi kao mreža znanja u okviru koje se nalaze svi podaci koje smo naučili.
Kako razvijati funkcionalno znanje?
U narednom delu predstavićemo neke od važnih elemenata i načina koji doprinose razvijanju funkcionalng mišljenja kod dece.
1) NTC sistem učenja
Nikola Tesla Centar (NTC), koji se nalazi u okviru Mense Srbije, i istražuje načine za unapređenje intelektualnih sposobnosti i razvoja funkcionalnog znanja, razvio je NTC sistem učenja, čiji je cilj da stimuliše mentalni razvoj dece, razvije koordinaciju pokreta i motorike, brzinu razmišljanja i zaključivanja.
Autor NTC programa učenja, dr Ranko Rajović, na osnovu svojih istraživanja i shvatanja o prirodi inteligencije i primeni neurofizioloških znanja u oblasti učenja i obrazovanja, uz pomoć stručnjaka iz oblasti pedagogije, neurofiziologije, defektologije, psihologije i genetike, razvio je efikasan i jednostavan program učenja, sa mogućnošću praćenja i merenja postignutih rezultata.
Dakle, Nikola Tesla Centar je sistem učenja koji ukazuje na neophodnost korišćenja neurofizioloških saznanja u procesu učenja i obrazovanja dece. Program ima tri dela, a svaki od njih ukazuje na važne segmente koji doprinose razvoju bioloških potencijala svakog deteta.
Struktura NTC sistema učenja
1. Dodatna stimulacija razvoja sinapsi
Prvi deo programa odnosi se na praktikovanje vežbi za motoriku, grafomotoriku i akomodaciju oka.
■ Razvoj akomodacije – stimulacija razvoja očnih mišića
■ Razvoj koordinacije pokreta i motorike
■ Razvoj grafomotorike
2. Stimulacija razvoja asocijativnog razmišljanja
Drugi deo programa bavi se razvojem sposobnosti učenja i stimulativnim aktivnostima za razvoj asocijativnog razmišljanja, a dete misleći da se igra, nauči puno novih stvari.
■ Nivo 1. apstrahovanje, vizuelizacija;
■ Nivo 2. apstraktna klasifikacija i serijacija;
■ Nivo 3. asocijacije, muzika;
3) Stimulacija razvoja funkcionalnog razmišljanja
Treći deo programa je razvoj funkcionlanog znanja, tj. povezivanje naučenog.
■ Povezivanje apstraktnih simbola – I stepen
■ Povezivanje apstraktnih simbola i logike – II stepen
■ Kombinovana metoda apstrakcije i muzike – III stepen
■ Zagonetne price i pitanja – konvergentno i divergentno razmišljanje
Autori i praktičari NTC programa, na osnovu praćenja rezultata, navode prednosti koje se mogu sumirati na sledeći način (prema Mensa Srbija):
□ Podiže se nivo intelektualnih sposobnosti sve dece koja učestvuju u programu;
□ Sprečava se poremećaj koncentracije i pažnje kasnije u školskom periodu (disleksija);
□ Razvija se koordinacija pokreta i motorike;
□ Razvija se brzina razmišljanja i zaključivanja (funkcionalno znanje);
□ Sva deca imaju korist od programa, a posebno je koristan za detekciju darovite dece i podsticanje razvoja darovitosti;
□ Povećava se broj neuronskih veza, što uz specifične vežbe povećava kapacitet mozga za obradu informacija.
2) Uloga nastavnika u razvoju funkcionalnog znanja
Kako je danas jedan od glavnih ciljeva obrazovanja razvijanje funkcionalne pismenosti, jedna od osnovnih uloga učitelja i nastavnika u kontekstu formalnog obrazovanja odnosi se upravo na podršku i podsticanje funkcionalnog znanja i ključnih kompetencija koje su učenicima potrebne za život i rad u savremenom društvu.
Neke od aktivnosti kojima učitelji i nastavnici postižu razvoj funkcionalnog znanja odnose se na:
● Usmeravanje učenika na razumevanje značenja reči i izgradnju mreže pojmova;
● Povezivanje sa prethodnim znanjima na smislen način;
● Obezbeđivanje da uslovi učenja budu što sličniji uslovima u kojima treba primeniti naučeno;
● Obezbeđivanje jasnoće u izlaganju i predstavljanje strukture sadržaja koji treba savladati;
● Povezivanje gradiva sa iskustvima koje učenik već poseduje;
● Obezbeđivanje horizontalnog učenja, tako što se učenik stavlja u ulogu onoga koji podučava;
● Kontinuirano davanje povratne informacije učeniku o njegovom postignuću i sugestije šta treba uraditi da bi se ono unapredilo; (prema: Kreativna škola, Podsticanje razvoja funkcionalnih znanja)
Razvijanje funkcionalnog znanja i njegova svakodnevna implementacija u nastavnom procesu zahtevaju osmišljavanje zadataka i organizovanje procesa učenja koji od učenika zahtevaju da povezuju pojmove i primenjuju naučeno, što može predstavljati dodatni napor za nastavnike i učitelje. Na ovu činjenicu ukazuju i evaluacije NTC sistema učenja na osnovu kojih se primećuje da vaspitačima, učiteljima i nastavnicima na samom početku programa može biti teško da iznova i iznova smišljaju nove zadatke i zagonetne priče na osnovu kojih deca uče da uče, ali da motivisanost raste kako rezultati koje deca postižu bivaju vidljiviji.
3) Uloga roditelja i socijalnog okruženja – šta roditelji treba da znaju kada je u pitanju pravilan razvoj dece?
Pošto roditelji najviše vremena provode sa decom i predstavljaju sigurno najvažniji faktor njihovog razvoja u najranijem detinjstvu, neophodno je da znaju i razumeju zašto su određene aktivnosti važne, i na koji način pomažu razvoju deteta, a sve kako bi ih podsticali u dečjem ponašanju. Isto tako, važno je da uvide i šta može biti štetno, kako bi nepovoljne aktivnosti i navike sveli na minimum i time stimulisali razvoj deteta.
Upućenost i obrazovanje roditelja o pedagoškim, psihološkim i neurofiziološkim saznanjima o razvoju dece predstavljaju veoma važan faktor adekvatnog dečijeg razvoja, razvoja intelektualnih sposobnosti, pa i veština funkcionalnog načina razmišljanja.
Ovde je važno naglasiti da, ukoliko postoji spremnost roditelja da podstiče razvoj deteta, ohrabrujuće je znati da to nije toliko teško. Razumevanje psihofizičkog razvoja deteta jeste važno kako bi roditelji pravovremeno podržavali značajne aktivnosti deteta, ali, s druge strane, priroda mnogo toga radi sama i često je potrebno samo ne sputavati je (prema: Magazin roditelj i dete, 2010).
Za kraj, možete pogledati video-materijal pod nazivom: Koje igre usporavaju ili oštećuju razvoj dece, a da toga nismo svesni – koji na neki način sumira ideje koje smo u ovom tekstu izneli.
